U Osmanskom carstvu vladale su surove kazne od kojih su mnogi strepeli.
Carski harem Otomanskog doba bio je skup sultanovih žena, sluškinja i konkubina, kojih je ponekad bilo na stotine. Neki su bili obične igračke ili su se koristili za proizvodnju naslednika, dok su drugi dostigli veliku moć i uticaj. Međutim, haremi nisu jedina kontroverzna stvar tog doba.
Naime, dželati Otomanske imperije vekovima su brutalnim i surovim kaznama uterivali strah u kosti i najbuntovnijim pojedincima, sa svoje strane obezbeđujući tako da carstvo opstane. I, dok su nabijanje na kolac i „svilen gajtan“ ušli u legendu kao „specijalnost“ turskih osvajača, jedan drugi način izvršenja smrtne kazne bio je ubedljivo najbizarniji.
Reč je o verovatno najneobičnijem običaju koji je postojao u Otomanskom carstvu – trci na život i smrt. I, iako vam ovo može delovati i jezivo i ludo, treba da znate da je, na ovaj način, žrtva dobijala „poštenu šansu“ da spasi život, piše Istorijski zabavnik.
Zato verovano i ne čudi što je ova mogućnost davana samo pojedinim glavešinama carstva nakon što bi zapali u nemilost kod sultana.
Niko ne zna kako i kada je nastao ovaj običaj. Ipak, krajem osamnaestog veka o njemu je počelo da se piše, a neki detalji, koliko god zvučali bizarno, toliko su slični, da je nemoguće da su izmišljeni. O „trci“ je pisao i Godfri Gudvin, istoričar, autor brojnih knjiga i jedan od najvećih svetskih poznavaoca Otomanske imperije.
– Bila je dužnost bostandžibaše (dželata) da u Topkapi palatu pozove glavešinu… Kada bi vezir ili bilo koji drugi ugledni nesrećnih došao, već je znao šta ga čeka, ali je morao da ćuti iz pristojnosti. Onda bi dobio da popije šoljicu šerbeta. Ako bi šerbet bio beo, onda ne bi mogao da odahne, ali ako bi bio crven, to bi značilo da ga čeka smrt – zapisao je Gudvin.
Većina žrtava padala je već tu, odmah nakon ispijanja fatalnog šerbeta nakon što bi im presudili janjičari. Međutim, pojedini veliki veziri imali su još šansi da se spasu. Nakon što bi smrtna kazna bila izrečena, dobijali bi mogućnost da trše oko 300 metara od palate, kroz baštu i ka ribljoj pijaci koja se nalazila sa južne strane kompleksa koji gleda na Bosfor, gde se nalazilo naznačeno mesto izvršenja presude, piše Smitsonijan magazin.
Ako bi vezir stigao do kapije riblje pijace pre bostandžibaše, bio bi samo prognan. Ali ako bi zatekao dželata kako ga čeka na kapiji, bio bi ubijan na liu mesta i njegovo telo bacano u more.
Otomanski arhivi pokazuju da je čudni običaj “fatalne trke” trajao sve do prvih decenija 19. veka.
Poslednji čovek koji je spasao glavu tako što je pobedio u trci na život i smrt bio je veliki vezir Hadži Salih-Paša. On je u novembru 1822. uspeo da dobije pravo na život, ali i ne samo to – kasnije je imenovan je za glavnog guvernera Damaska.
Posle toga, običaj je polako iščezavao, zajedno sa carstvom čija moć je nepovratno opadala.
(Izvor: Stil/ Istorisji zabavnik)