Svake godina na Veliku subotu, upravo na onaj dan između golgotskog Raspeća na Veliki petak i Vaskrsa Sina Božjeg u nedelju, u Jerusalimu na zemlju sa neba silazi Blagodatni oganj.
To je dan koji je telo Gospoda, koliko možemo znati, provelo upravo tu, u Grobu, u Kuvukliji. Dan koji je svet proveo „bez Boga“, žrtveno postradalog na Krstu za razrešenje grehova sveta. Taj dan je i jedna od mogućih simboličkih predstava celokupne istorije palog čovečanstva, jer označava trajanje između bogoubilačkog (bogootpadničkog) sunovrata u tamu i vaskršnje pobede nad pobedama: pobede nad smrću i obnove bogočovečanstva.
Grob Gospodnji je mesto u pećini gde je ležalo telo Hristovo po pogrebu. Sada je to Kuvuklija, kapela Groba Hristovog unutar Vaskresenjskog hrama u Jerusalimu. Svake godine, u subotu pred pravoslavni Vaskrs kada služi pravoslavni prvojerarh, u Kuvukliji, na Grobu Gospodnjem, dešava se jedno od najvećih čuda koje se ponavlja od davnina. Sa neba silazi Blagodatni oganj koji čudesno pali sveće pravoslavnom patrijarhu, a potom i ostalim vernicima.
Na Veliku subotu hodočasnici, ljudi različitih nacionalnosti i predstavnici različitih crkava, dolaze u Hram groba Gospodnjeg i čekaju osobiti Božiji blagoslov, silazak Blagodatnog ognja. Još sa večeri u petak u hramu su pogašena sva kandila, vrata Kuvuklije zapečaćena su. Oko dva časa posle podne litija koju predvodi jerusalimski patrijarh pristiže ka Kuvukliji. Patrijarh se razodeva, ostaje samo u stiharu, i s trideset tri sveće u rukama, po broju Spasiteljevih godina proživljenih na zemlji, ulazi ka Grobu. Ljudi s usrdnom molitvom iščekuju čudo. I najednom: svetlost obasjava Kuvukliju. Patrijarh izlazi sa upaljenim svećama. Svako teži da o plamen tih sveća zapali svoju. Za nekoliko minuta čitav hram se ispunjava belo-plavičastim sjajem. Ljudi kao da se kupaju u neopalimom ognju, koji nikoga ne peče. Svi se raduju sišavšoj blagodati, osećaju nevidljivo prisustvo Isusa Hrista.“
„… Sveti oganj je počeo da da se pojavljuje u oltaru Anđela, u velikoj većini slučajeva u obliku luka nad ulazom u sam Grob Gospodnji. Ponekad je oganj hitao ka pećini i kao da je tamo ulazio čas s jedne čas s druge strane. Oganj ima belo-plavičastu boju, kao i u subotu uoči Vaskrsa, i pojavljivao se 20 puta“.
„Tog dana kad smo bili kraj Groba Gospodnjeg patrijarh se molio oko jedan čas. Video sam plavi bljesak u Kuvukliji, a zatim je on sve jače i jače svetleo. Plamen je malo pomalo, a potom razgorevajući buknuo i kada je sveti patrijarh počeo da predaje zapaljene sveće vernicima, plamen se širio po celom hramu munjevitom brzinom“.
Da bi se otklonile sumnje u ovaj čudesan događaj, pojava svetog Ognja se zbiva pod strogim i revnosnim nadzorom civilnih vlasti. Evo beleške o službenim merama koje se preduzimaju:
„Sve vatre u hramu se gase još prethodnog dana, na Veliki petak, i hram ostaje pod kontrolom policije. Prostorija Groba Gospodnjeg se temeljito pregleda i zatim se ulaz u nju zapečaćuje. Samog patrijarha pregledaju od glave do pete, kako bi utvrdili nema li nečeg zapaljivog. Tek posle toga skidaju pečat sa ulaza u Grob Gospodnji i puštaju patrijarha u njega radi dobijanja Blagodatnog ognja. Kroz neko vreme, posle usrdne molitve, dobivši Blagodatni oganj, patrijarh njime pali svežnjeve sveća, izlazi i predaje oganj prisutnima u hramu, i sav se hram ozaruje morem ognja.“ („Čuda na grobu Gospodnjem“, 3-4)
Ovaj Blagodatni oganj tokom prvih minuta apsolutno ne pali i ne peče. Tek posle postaje uobičajeni, stihijski, materijalni.
O Blagodatnom ognju pisali su još sveti Grigorije Niski (4. vek) i sveti Jovan Damaskin (8. vek), crkveni istoričar Jevsevije (4. vek). Trifon Korobejnikov i Jurij Georgij Grekov, moskovski hodočasnici iz 16. veka, beleže da su među prisutnim hrišćanima na Veliku subotu u Hramu groba Gospodnjeg, baš ovim redom: Grci, Sirijci, Srbi, Iberi (Gruzini), Rusi, arijanci, voloži…
Iz opisa brojnih hodočasnika doznajemo da su pravoslavni prvosveštenici koji dobijaju Blagodatni oganj ljudi visoke duhovnosti, koji sami predstavljaju uzor blagočestivosti. U uspomenama Varvare Brin de-Sent Ipolit, hodočasnice iz 19 veka, ona opisuje kako je posle pojave ovog čuda na Veliku subotu 1859. godine posetila mitropolita Meletija iz Petre, koji je te godine primao Blagodatni oganj: „Bio je veoma omršao i ubledeo, ali je izraz njegovog lica zato bio prijatniji i odlikovao se neobičnim spokojem. Posmatrao me pažljivo i prodorno i, pogađajući moju potpunu ubeđenost u znamenje Božje blagodati, rekao: ,Ovoga puta blagodat je već bila sišla na Grob Spasiteljev kada sam ušao u Kuvukliju; jasno je: vi ste se svi tako usrdno molili da je Bog uslišio vaše molitve. Dešavalo se da se dugo molim sa suzama, a da oganj ne silazi s nebesa do dva časa. Ovoga puta sam ga ugledao čim su se za mnom zatvorila vrata… Kad sam izašao, bio sam kao slep, ništa nisam video’, odgovarao je. ,I da me nisu pridržavali, pao bih!’
Potom se dogodilo još jedno veliko čudo sa blagodatnim ognjem 1104. godine, kada je osnovano Latinsko carstvo na istoku, kada katolici okupiraše Grob Gospodnji, za vreme cara Isaka i njegovog Baldovina, jer mi sve ovo imamo zapisano. Kako se to dogodilo?
Kada su preduzeti onih osam krstaških ratova, koji krenuše sa zapada, kako bi oslobodili Grob Gospodnji od Turaka, jer tada sve države na zapadu behu katoličke, to je pošlo za rukom Godefroju de Builonu iz prvog krstaškog pohoda i drugih, jer su imali dosta vojnika. Ujediniše se francuski konjanici, teutonski konjanici, zatim malteški i španski konjanici. Tada svi narodi ustadoše i krenuše u jedan veliki krstaški pohod protiv Turaka. Između ostalog, oni potukoše Turke i zauzeše Grob Gospodnji. Pošto ga katolici okupiraše, oni rekoše: „Mi izvedosmo Jerusalim iz turskih ruku. Od sada je naš.“
Katolici za vreme svog prebivanja tamo, učiniše mnogo. Vidiš, na Grobu Majke Božije koliko su stepenica načinili, napravili su crkvu Rotondu, zatim su podigli mnoge katoličke manastire oko Jerusalima, sve u Hristovo ime, dok pravoslavne skloniše po strani. Približila se Pasha.
Dođoše ljudi iz čitavog sveta, jer katolika ima više nego nas. Dođoše da vide blagodatni oganj. Našeg patrijarha i sve sveštenike odvedoše u manastir svetog Save Osvećenog, oko 30 km udaljen od Jerusalima, i tamo ih zatvoriše: „Tu ostanite i služite! Vi pravoslavni, nemate šta da tražite na Grobu Gospodnjem!“
Papa je okružen kardinalima, sveštenicima služio na Grobu Gospodnjem. Kada su služili vaskršnju službu, zapevaše i oni „Vaskrsenje Tvoje, Hriste…“, ali niodkud znaka.
Car, koji beše prisutan reče: „Ja sam prošle godine bio ovde i blagodatni oganj je sišao pravoslavnima. Zašto nije i vama došao?“
I tako oni služahu do ujutru, a niodkud znaka.
„Gde je pravoslavni patrijarh?“
„Vaše veličanstvo je naredilo da ga odvedemo u manastir svetog Save Osvećenog. Tamo je sa sveštenstvom.“
„Idite i dovedite pravoslavnog patrijarha nazad, jer hoću da vidim blagodatni oganj i istinu, ipak je Vaskrs, Hristos je vaskrso.»
Dovedoše oni patrijarha iz manastira svetog Save Osvećenog, samo sa sedam sveštenika. Ostali su se bojali da dođu, jer su verovali da će ih ubiti. Patrijarh je tada rekao:
„Kako Bog da. Hajdete, čada, car nas poziva, jer je došlo pismo.»
Odvedoše patrijarha Joakima sa sedam sveštenika i kazaše im:
„Oče, blagodatni oganj nije sišao. Evo, naši služe od sinoć, a već je jutro.“
Patrijarh je odgovorio:
„Da, vaše veličanstvo, ako nije sišao, nije volja Božija ! Mi ne znamo zašto nije došao Blagodatni Oganj.“
Bilo ga je strah da kaže, jer je pomišljao: „Možda nas je pozvao da nas iskuša.“
„Oci, da li će vama sići Blagodatni Oganj?“
„Mi verujemo Bogu, da će doći, jer je oduvek silazio, a ja sam ovde samo sa sedam sveštenika, jer se narod pričestio i otišao je svako na svoju stranu.“
„Služite, Vaša svetosti!“
Pravoslavni patrijarh se obuče u odežde. Beše jutro, oko devet sati, drugog dana. Direktno je ušao u Grob Gospodnji i odmah je krenuo da savršava vaskršnju službu. Kada je počeo da poje: „Voskresenije Tvoje, Hriste…“, gotovo, Blagodatni Oganj je sišao, sva kandila se upališe sama, a patrijarh je uzeo blagodatni oganj i dao je caru. Car je rekao: „Čak i ako Latinsko carstvo opstane, na Grobu Gospodnjem neka ostanu pravoslavni, jer samo njima silazi Blagodatni Oganj!“
(Kurir.rs / Balkanpress.com)