Ispovest žene koju je muž izbacio iz kuće jer je rodila žensko dete prepuna je emotivnih detalja.
Muž je godinama želeo da mu žena rodi sina, međutim, želja mu se nije ostvarila. Žena je rodila bolesnu devojčicu, a muž ih je izbacio iz kuće.
Već se osećam užasno, a moja porodica je očigledno odlučila da me dokrajči. Sa ovakvim rođacima ne trebaju ti dušmani! Svako će biti uništen, ne morate mu čak ni navesti razlog.
– Mama, rodila sam! — kažem sa emocijama.
– Bolesno dete! — prekida ona i nastavlja sa gađenjem: — To je sve zato što si čitavu trudnoću živela u gradu! Rekla sam ti, seli se u selo!
Pogledaj kuću koju je Savelij sagradio! Sada napiši izjavu o odricanju odgovornosti za dete i ne usuđuj se nikome drugom da kažeš da je devojčica živa!
– Majko! – dahnem. Sedam na krevet.
Odmah vrisnem od bola i legnem na bok. Neću moći da sedim još dve nedelje. Porođaj me je mnogo namučio.
– Odustani od deteta i vrati se Saveliju. Ako si pokorna žena, moći ćeš da rodiš dečaka. – rekla mi je mama.
„Ali mi već imamo ćerku“, šapućem. Neprekidnim mlazom iz mojih očiju teku goruće slane suze.
„Kćeri moja“, kaže ona tonom kao da je već videla sve na svetu, „slušaj me, ja sam živela mnogo više od tebe“. Ne gubi vreme na bolesno dete.
Ti si pametna, lepa devojka. Zdravo! I vaša deca treba da budu ista! Od normalnog čoveka. Da li me razumeš?
Slušam majku i shvatam da ljudi oko mene nisu ništa drugo do moralne nakaze. Sebičan do srži.
Da li je moguće biti tako okrutan? Mislite samo na sebe?
Kad je moja beba tu… Ona nije kriva za ništa… Uplašena je i loše se oseća bez mene.
„Razumem te“, odgovaram automatski. – Savršeno je jasno.
„To je pametna devojka“, nastavlja ona potpuno drugačijim tonom. Nežnije i saosećajnije. Ako je uopšte sposobna da pokaže takve emocije. – Oporavi se i vrati svom mužu. Pomiri se. On ima dobro srce, vidite, i on će vas vratiti.
— Kako to misliš „uzeće nazad“? — mrštim se. Jedva se mogu suzdržati da ne iskažem sve što mislim o ovome. – Sava je moj muž! Imali smo dete zajedno! Mama, kakve gluposti pričaš?!
– Ovo nije glupost! – odseče on oštro. „Savelij je divan čovek, ne kao onaj tvoj hirurg“, ispljune ona s prezirom.
Pominjanje Miše šalje mi oštar bol kroz srce. Majorov je bio moja prva i najveća ljubav, noću sam ga sanjala. Samo me je on izdao. I zato smo se razišli.
Tada je Savelij naišao na moj životni put. Tačnije, on je sin prijateljice moje majke, a oni su nas, kao slučajno, nekoliko puta okupljali.
Sava je delovao kao zanimljiv i neobičan čovek, počeo je da pokazuje znake pažnje prema meni, a ja sam im popustila u pokušaju da zaboravim Mišu.
„Stani“, pitam majku. — I meni je muka bez tebe.
— Muka joj je! — frkće. Ranije bi se ljudi rađali u njivi pa bi onda išli na kosidbu! A ti ležiš u posebnoj sobi pod nadzorom najboljih lekara i još se usuđuješ da kažeš da ti je muka!
— Briga me za odeljenje i vaše lekare! — eksplodiram. Ne nameravam više da trpim ili slušam takve gluposti.
Htela sam da idem u obično porodilište da se porodim. Nalazi se nedaleko od naše kuće, tamo su me pratili tokom cele trudnoće, radili skrininge i testove. Moj doktor je tamo.
Ali mama i Sava su insistirali na drugom mestu. Odveli su me u novi medicinski centar i ubedili da se tamo porodim. Pristala sam.
A sada ležim sam u luksuznom odeljenju i ne znam šta da radim sa sobom. osećam se loše.
Negde daleko leži moja ćerka. Draga moja. Moje malo srce.
Ona je sama! Srce mi se slama kad razmišljam o tome. Ruke mi se grče od silne želje da dodirnem svoju bebu, da je uljuljkam, da je ljuljam, da je pritisnem na grudi i da je poljubim.
A oni…
I Sava i mama… Krive i mene… Svako na svoj način.
– Već sam svima rekla da si rodila mrtvog dečaka. Optužila je lekare za nemar i previd. Vrbovali su sve vrste mladih ljudi, terali ljude za novac, ali nisu hteli ništa da urade. – Mama priča bez prestanka. – Samo treba da potvrdite istinitost mojih reči i to je to!
Što je više slušam, to postaje odvratnije. Želim da završim poziv i da ga nikada više ne prihvatim.
– Mama… – Pogađa mi se kroz glavu. Ako sam u pravu, onda…
Užas me obuzima. Da li je moguće ovo uraditi? Ovo je strašno!
— Sećaš li se kada si bila trudna kada sam išla u drugi razred? — Počinjem da se tresem od uzbuđenja. – Rekla si tada da mi je brat umro na porođaju. — Glas drhti. — Reci mi, da li se nešto desilo tokom porođaja? Ili, – duboko udahnem, – jesi li rodila bolesno dete i ostavila ga, a svima ostalima rekla da ti je dete umrlo?
– Elia! Ne pričaj gluposti! — počinje da govori povišenim tonom. – Treba sad misliti na sebe, a ne na neko dete!
Odvojim telefon od uha, prekinem razgovor ne gledajući i bacim ga pod jastuk. Ne želim da ga vidim! Ne želim nikoga da čujem!
Gluposti… Kakve gluposti vladaju oko mene…
Ustajem, uzimam peškir sa zadnje strane kreveta i odlazim pod tuš. Moram da se operem! Želim da operem svu ovu prljavštinu sa sebe.
Dok se približavam tušu, čujem kako mi mobilni telefon vibrira ispod jastuka. Mama verovatno zove da izrazi svoje ogorčenje. Kako to! Ona je majka, a ja sam se usudila da spustim slušalicu ne odslušavši do kraja.
Oh… Osećam se kao da još uvek imam tu tiradu ispred sebe.
Koga briga! Mogu da izdržim sve na svetu! Samo želim da idem kod svoje ćerke ranije! Ne nameravam da odustanem ni pod kakvim pritiskom. Anečka je moja najomiljenija i divna ćerka!
Oporavićemo se, stati na noge i živeti! Kod nas će sve biti u redu! Ali za sada… Za sada treba da sperem svu prljavštinu koju su mi najbliži sipali umesto podrške. Ne želim da vidim nijednog od njih.
U sobi više nema nikoga. Na krevetu je torba. Nije providno i nemam pojma šta je unutra. Pored torbe leži prekrasan buket belih i ružičastih božura. Moje omiljeno cveće.
Voljena moja kćeri! Čestitam na rođenju bebe! Zdravlje i sreća za tebe! Tata“.
Čitam belešku i ne brišem ni suze. Kapaju iz očiju, padaju na papir, a rukom ispisana slova zamagljuju se.
tata…
Kao da mi nešto škljocne u glavi. Srce mi počne ubrzano da kuca, zgrabim cedulju i izletim u hodnik. Pogledam okolo, ali sestre nema. Post je prazan.
Vraćam se u odeljenje, vadim telefon ispod jastuka i sa prstima koji drhte od uzbuđenja počinjem da ga odblokiram.
Nedostaju mi tačke, a ne mogu da unesem grafički ključ ni u petom pokušaju.
A-a-a! Pa, šta da radimo?!
Kao da oseti moj očaj i misli, telefon oživi i počne da zvoni.
– Tata! Zdravo! — Odmah prihvatam izazov. U ušima mi zvoni od uzbuđenja.
– Zdravo, kćeri. — Očev glas se čuje kroz zvučnik. – Kako si?
„Ne baš dobro“, priznajem. Neću da krijem istinu. Osećam se loše, u tuzi sam. I svi okolo me maltretiraju.
— Težak porođaj? — pita on sa simpatijom.
„I to“, teško uzdahnem. „Moja ćerka nije bila sasvim zdrava kada se rodila“, priznajem.
Anečku neću da krijem. Ona je moje blago, i živećemo zajedno!
— Samo nemoj ni pomisliti da je napustiš! — kaže u srcu.
Slušam ga i guše me suze. Ne mogu ništa reći.
„Elečka, ne slušaj majku, prijatelje i muža“, nastavlja tata. – Nisu ti prijatelji ako te teraju da napustiš ćerku! Vaša beba vas treba. Veoma mnogo! Nemojte ni pomišljati da pristanete na mamine zahteve! Znam da te je već prošetala.
„Tata“, šapućem. Ne mogu da govorim glasnije. – Daleko si? Možeš li doći kod mene?
Imam ugovoreno rođenje. Ležim u posebnoj sobi. Dozvoljeno mi je da imam posete.
Zašto ne iskoristiti sve što je moj muž platio?
„Doći ću za dvadeset minuta“, odgovara tata. – Čekaj!
„Uh-ha“, klimam glavom. Ne mogu sam da govorim, grizem usne.
Jecaji me guše i ne mogu da se nosim sa njima. Ispostavlja se da su jači.
Stojim ispred prozora, dišem polako i duboko, pokušavam da se smirim. Mleko bi trebalo da dođe svakog trenutka.
Mojoj devojčici je potrebna jaka i samouverena majka. Ja ću postati takva! Za njeno dobro! Ponovo razmišljam o svojoj bebi, o svojoj krvi i mesu. kako je ona? Šta nije u redu sa njom?
Doktori su obećali da će dati broj telefona i reći mi kada mogu da pozovem kliniku u koju je odvedena Anečka.
Volelabih da dođe ranije…
Praktično nije bilo snage da se čeka.
— Imate posetioca. — Medicinska sestra gleda u sobu i izvlači me iz tužnih misli. — Čekaš li nekoga?
„Da“, kažem, hvatajući sebe. — Moj otac treba da dođe kod mene.
„Sada ću te odvesti tamo“, slaže se. „Nemoj da ostaneš sa njim predugo“, upozorava ona.
– Ne brini! — Požurim da umirim sestru. – Otići će čim bude potrebno.
„U redu“, klima glavom. — Spremi se. Sada ću ti ga dovesti.
Ne prođe ni tri minuta pre nego što se vrata odeljenja ponovo otvore, a na pragu vidim čoveka kojeg nisam videla nekoliko godina.
Moja majka je kategorički protiv moje komunikacije sa ocem. Ako sazna da smo se našli i da komuniciramo, poješće nas žive.
– Zdravo, kćeri. – Tata raširi svoje široke ruke. Ne gledajući, istupim napred, pritisnem se na snažna muška prsa i zatvorim oči. Suze teku.
Tata me miluje po glavi, smirujući me. – Sve će biti u redu. Nisi sama! Možemo sve zajdno…
Muž nije bio dovoljna jak da prihvati mene i svoje bolesno žensko dete, a godinama kasnije stigla ga je Božja kazna. Pokjao se za svaku reč, za svaki postupak…
(Stil)