Godinama sam ga gledala kao neprivlačnog šonju, iako je sve plaćao i trudio se. A onda sam saznala istinu koja me je ostavila bez daha.
Godinama sam živela kao kraljica. Moj muž je radio dva posla – jedan dnevni, drugi noćni – da bi meni ispunjavao svaku želju.
Letovanja u Italiji, Grčkoj, Turskoj, brendirane torbe, frizeri, kozmetičari. Nikad nije rekao „ne“. Ali… meni je počeo da se gadi.
Izgledao mi je kao umoran, izgažen čovek koji samo ćuti i radi. Bez stava, bez strasti, bez borbe. Kad bih ga pogledala, pomislila bih: „Šta ja radim sa ovim šonjom?“
Počela sam da ga izbegavam, da mu prevrćem očima kad zine, da ne dižem pogled s telefona kad mi nešto priča. Nisam ga prevarila, ali sam se mentalno već razvela.
A onda – bum.
Sasvim slučajno, prijateljica mi je poslala sliku iz jednog kafića. „Jel ti ovo muž?“ I jeste. Moj „šonja“. Ali nije bio sam.
Pored njega je sedela prelepa žena – mlada, doterana, samouverena. U jednoj ruci telefon, u drugoj njegova ruka. A on… taj moj šonja… delovao je potpuno drugačije. Nasmejan. Opušten. Nije to bio isti čovek.
U stomaku mi se okrenulo.
U narednim danima sam saznala sve. Varao me je već mesecima. I ne sa nekom koja je „lak plen“, nego sa ženom koja izgleda kao iz kataloga. Ima i karijeru, i samopouzdanje, i – što je najgore – razume ga.
On se njoj nije žalio, nije joj kupovao stvari, nije se lomio – bio je samo ono što je njoj dovoljno.
I tad me udarila istina.
Muž za kog sam verovala da je „dosadan i potrošen“ – samo se iscrpeo da bi meni bilo lepo. A kad više nisam imala dušu da mu se nasmejem, on ju je potražio drugde.
Ne pravdam ga. Ali sam ga tek tada stvarno videla.
Sad sam ja ta koja ne spava noćima. Jer nisam izgubila samo muža. Izgubila sam čoveka koji je bio spreman da izgori da bi meni bilo toplo.
(Stil)