Novinarka Bazfida, u više nego detaljnoj ispovesti objasnila je zbog čega se odlučila na sterilizaciju
Alisa Lahod je donela možda i najtežu odluku u životu, da se steriliše. Odlučila se na život bez potomstva i podelila svoje razloge za to.
Kao neko ko ima ADHD poremećaj i ko je svestan da ne bi mogla da koristi terapiju tokom trudnoće – nije imala sumnju. Međutim njena borba za svoje pravo da se steriliše je trajala godinama i na kraju je uspela.
„U 26. godini života, donela sam odluku da uradim bilateralnu salpingektomiju, odnosno uklanjanje jajovoda.
Proces do ove procedure bio je dug i iscrpljujuć, što, nažalost, nije neuobičajeno za one koji traže sterilizaciju.
Moja priča osvetljava prepreke s kojima sam se suočila i šta sam sve naučila na tom putu. Ljudi se za sterilizaciju obično odlučuju jer ne žele decu, već imaju dovoljno dece ili zbog medicinskih razloga. Ja nisam pripadala nijednoj od tih kategorija.“
„Nisam oduvek znala da ne želim decu – i danas, četiri godine nakon operacije, nisam sigurna da li ih ne želim.
Možda bih se jednog dana odlučila za usvajanje ili starateljstvo, ali samo kada budem mogla pružiti detetu svu potrebnu podršku.
Zašto sam se odlučila na sterilizaciju?
Moje iskustvo s kontraceptivnim sredstvima bilo je užasno – IUD je uzrokovao bolne grčeve, stalno krvarenje i brojne posete hitnoj pomoći. Pilule su me činile depresivnom i anksioznom. Sve to me navelo da ozbiljno razmislim o sterilizaciji.
Moji razlozi su bili jasni: nisam bila sigurna da mogu odgovorno podizati dete, zavisna sam od lekova za ADHD koje ne bih mogla koristiti u trudnoći, i užasavala me je pomisao na fizičke i mentalne posledice trudnoće.
Nakon što su mi druga kontraceptivna sredstva izazvala ozbiljne zdravstvene probleme, shvatila sam da je trajno rešenje najbolje za mene.
Kada sam prvi put tražila sterilizaciju sa 21 godinom, ginekolog mi je odbio zahtev uz standardne izgovore: da sam premlada, da bih mogla da se predomislim, i da bi moj budući muž mogao želeti decu.
Iako sam živela u progresivnoj državi, bio je očigledan sistemski problem – žene se često suočavaju s predrasudama kada je u pitanju reproduktivna autonomija.
Godinama sam se informisala, učila kako da se zauzmem za sebe u zdravstvenom sistemu i tražila lekare spremne da slušaju moje potrebe. Posle pet godina borbe, pronašla sam novu ginekološkinju koja je razumela moju situaciju.
Pristala je da uradi proceduru, uz nekoliko formalnih pitanja, ali bez osporavanja moje odluke. Savetovala mi je da razmotrim bilateralnu salpingektomiju umesto tubalne ligature, jer uklanjanje jajovoda pruža trajnu zaštitu od trudnoće i smanjuje rizik od raka jajnika.
Na kraju, u julu 2019. godine, prošla sam kroz operaciju. Sama procedura je bila laparoskopska, s minimalnim ožiljcima i brzim oporavkom.
Zahvaljujući zdravstvenom osiguranju, nisam platila ništa, ali troškovi ovakvih procedura u SAD mogu dostići i 13.000 dolara.
Borba za sterilizaciju me naučila nekoliko važnih stvari: treba biti uporan, pripremljen i ne bojati se promeniti lekara ako vas ne shvataju ozbiljno.
Takođe, istraživanja su pokazala da se sterilizacija muškaraca (vazektomija) znatno lakše odobrava, što ukazuje na rodnu nejednakost u zdravstvenom sistemu.
Iako ne žalim zbog svoje odluke, ostaje gorak ukus zbog prepreka koje sam morala da savladam. Reproduktivna autonomija treba da bude osnovno pravo – od kontracepcije do sterilizacije – i niko ne bi trebalo da prolazi kroz takve borbe da bi kontrolisao sopstveno telo.
(Stil)