Priča koju uče generacije Srba preispitana je u delu Vlade Arsića “Osinje gnezdo”. Nacionalno-egzistencijalno pitanje, potkrepljeno istorijskim činjenicama, umetnički oblikovano, navodi čitaoce da preispitaju sve što su do sada znali o moštima najvećeg srpskog svetitelja, ali i o zloj kobi našeg naroda. U daljem tekstu izlažemo šta je autora navelo da skroji filmičnu priču koja hrabro preispituje “nedodirljive teme”.
Spaljivanje moštiju Svetog Save na Vračaru, krajem šesnaestog veka, jedno je od najkontroverznijih događaja u kasnoj srednjovekovnoj istoriji.
Postoji veoma malo pisanih tragova i materijalnih izvora iz tog perioda, što dodatno otežava razjašnjavanje detalja. Iako se ovaj događaj spominje u dvadesetak dela domaćih i stranih autora, kao i u brojnim istorijskim i naučnim raspravama, te informacije često doprinose konfuziji zbog svoje nepreciznosti, nelogičnosti, i međusobnog isključivanja.
Prema narodnim predanjima i istoriografiji, Ahmet-beg Oćuz je, po nalogu Sinan-paše, tadašnjeg turskog vezira u Beogradu, oskrnavio i razorio manastir Mileševa na Veliki petak 1594. godine.
Povod je bio ustanak Srba u Banatu, koji se pod vođstvom vršačkog episkopa Teodora Tivodarevića i uz učešće pećkog patrijarha Jovana Kantula brzo proširio, preteći da zahvati i druge krajeve naseljene Srbima.
Ustanici su nosili barjake sa likom Svetog Save, što ih je hrabrilo i podsećalo na slavnu prošlost. Pored toga, pred grobom Svetog Save u Mileševi, zajedno sa pravoslavnima, klanjali su se i muslimani, poštujući ga i uzdajući se u njegovu pomoć. Sve ovo je moglo navesti Sinan-pašu, poznatog po svojoj surovosti, da svoj bes iskali na moštima srpskog svetitelja.
Međutim, ostaje sporno da li je u tome zaista i uspeo.
Devet mogućih datuma u rasponu od jednog veka
Nedoumice su postojale oduvek, a naročito krajem devetnaestog veka kada je odlučeno da se obeleži tristogodišnjica ovog događaja. Organizatori su tada zaključili da ne znaju tačno mesto ni godinu spaljivanja. Ranije prihvaćeno mišljenje da su Turci upali u Mileševu na Veliki petak, 10. marta 1594. godine, palo je na ispitu jer je te godine Veliki petak padao 29. marta.
Ova rasprava o datumu otvorila je mnoga pitanja. Brojni autori su pokušavali da dokažu da se događaj desio naredne, 1595. godine. Među njima su bili episkop Trnjavić, Mavro Orbini, Pavo Riter, Ivan Tomko Pavković, patrijarh srpski Pajsije i mnogi drugi.
Međutim, istoričar Dimitrije Mita Ruvarac je argumentovano demantovao te tvrdnje, ukazujući da je razlika u datumima turskog upada i Vaskrsa 1595. godine još veća, te da je te godine Sinan-paša već bio svrgnut sa pozicije vezira.
Dakle, ili otpada 1595. godina ili sam paša, a najverovatnije oboje, jer su svuda neraskidivo povezani. Uprkos svemu, polemika o godini spaljivanja moštiju Svetog Save na Vračaru traje i dalje, a zavisno od izvora, i danas se spominju obe godine – 1594. i 1595. Ali to nisu jedine godine koje se navode.
Istraživači su, proveravajući istorijske izvore (uglavnom manastirske letopise i zabeleške monaha), utvrdili još devet mogućih datuma u rasponu od čitavog jednog veka. Počev od 1586. godine, zaključno sa 1697. godine.
Paradoksalno, dok jedan izvor tvrdi da je prošlo već pola veka od spaljivanja moštiju, drugi dokument iz približno istog perioda beleži da vernici i dalje prilaze netruležnom telu Svetog Save u Mileševi, gde mu se klanjaju i mole za zdravlje.
Mošti Svetog Save nisu spaljene?
Prota Stevan Dimitrijević, istaknuti teološki autoritet i profesor istorije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu (predavao je četvorici budućih srpskih patrijarha), tvrdi da je tokom čitavog sedamnaestog veka bilo više pokušaja spaljivanja moštiju Svetog Save.
Ako su protini navodi, objavljeni u “Spomeniku Srpske kraljevske akademije” iz 1922. godine, tačni, proizlazi da mošti Svetog Save nisu uništene u potpunosti, čak ni u njihovom najvećem delu, a možda, zapravo, lomače nije ni bilo.
Početkom tridesetih godina prošlog veka, u Požarevcu je izašao zanimljiv esej Mirka Dragovića, u kojem autor tvrdi (što stoji i u naslovu knjižice) da Sveti Sava nije spaljen.
Dragović postavlja niz logičkih pitanja na koja do danas niko nije ponudio zadovoljavajuće odgovore.
Između ostalog, pita se da li je moguće da Srbi, usred Osmanske okupacije, svoju najveću relikviju drže bez ikakve zaštite, praktično dopuštajući Turcima da ih iznenade i otmu mošti.
Takođe, autor se čudi kako taj događaj nije zabeležen ni u jednom manastirskom spisu, dok istovremeno postoji beleška o sasvim drugom događaju iz tih godina.
Postoji iscrpan zapis da je 1624. godine pomahnitala Kosanica poplavila manastirski kompleks i nanela veliku štetu. Kaluđeri su uspeli da na vreme sklone sve relikvije, ikone, knjige, krst i plaštenicu. Dakle, iznenadna poplava ih nije zatekla nespremne, dok odred svirepe turske vojske, koji se primicao danima ili čak nedeljama unapred, jeste!
Još je čudnije da ne postoji nijedan zapis koji bi svedočio o prolasku turske čete s moštima svetitelja, što svakako ne bi propustio da zabeleži iko iole pismen, naročito kada znamo da postoje zapisi o znatno manje važnim događajima.
Nelogičnosti o spaljivanju moštiju Svetog Save
Ovo su samo neka od mnogih pitanja koja ostaju bez odgovora.
Priča o spaljivanju moštiju Svetog Save sadrži mnoge sumnjive detalje.
Na primer, tvrdi se da su Turci odbacili ćivot svetitelja, koji je čuvao netruležno telo, da bi napravili novi, jer ga drugačije ne bi mogli doneti do Beograda.
Međutim, ćivot je pronađen i postoji i danas. Sve što je preostalo od svetitelja – njegova ruka, žezlo, ćivot – pronađeno je južno od Mileševe, ka Crnoj Gori, a ništa prema Beogradu.
Dragović postavlja pitanje zašto razjareni Turci nisu uništili mošti odmah na licu mesta, ili ih kasapili usput, u svakom mestu sa većim brojem Srba, što bi bio jeziv prizor duboko urezan u kolektivnu svest.
Međutim, Turci, kao i naši istoričari, žele da se spaljivanje obavi u Beogradu kako bi se zastrašili srpski ustanici u Banatu. Međutim, pitanje je da li bi to zaista imalo efekta.
Ako posmatrate sa leve obale Dunava šta se dešava u Beogradu, neće vam biti jasno da li gore automobilske gume, plast sena ili mošti svetitelja – sve izgleda isto jer se ionako ništa ne može jasno videti.
Zanimljivo je i da vrh Pećke patrijaršije nije preduzeo ništa da spasi relikviju tokom njenog puta ka Beogradu, koji je trajao više od mesec i po dana.
Turci su inače bili spremni na pregovaraju, kao što je slučaj sa moštima Svete Petke na Kalemegdanu ili evangeliste Luke u Smederevu, koje su unovčili umesto da ih unište. U slučaju Svetog Save, to se nije dogodilo.
Pod čijim imenom su skrivene mošti Svetog Save?
Dragović je uveren da mošti nikada nisu spaljene, već da je mit o lomači stvoren od strane Srba kako bi se relikvije sačuvale. Smatra da su mošti skrivane u manastiru Dovolja, Morači, Kučima, i naposletku u manastiru Ždrebaonik, gde se i danas nalaze pod imenom Svetog Arsenija Sremca.
Ovo potvrđuje i zabeleška iz Pećke patrijaršije iz 1737. godine, koja opisuje stravičan turski pomor u kojem su oštećene ili uništene mošti mnogih svetitelja, a telo Svetog Arsenija pretvoreno u prah.
Ipak, njegove mošti se i dalje nalaze u celosti u Ždrebaoniku, ispod ikone sa likom Svetog Save, s izuzetkom jedne ruke, možda baš one koja je jedina preostala od Svetog Save.
Baš kao i Sveti vladika Nikolaj Velimirović, koji je verovao da je Turcima podmetnut leš usnulog monaha, tako i Dragović veruje da su mošti blagovremeno sklonjene, prvo čuvane u kućama lokalnih muslimana, a zatim skrivane u raznim pećinama tokom vekova.
Povod za nastanak knjige “Osinje gnezdo”
Uprkos brojnim nejasnoćama, istorijskim raspravama i nedoumicama, povod za nastanak knjige “Osinje gnezdo” autora Vlade Arsića, bila su dva događaja iz bliske prošlosti.
Prvi se dogodio u jesen 1999. godine, kada je započeta izgradnja manastira Kumanica na desnoj obali Lima, između crnogorske granice i Gostuna, dva stoleća nakon što se urušio.
Četvorica radnika, uz božju pomoć i, neko bi rekao, čudo, uspeli su da završe prelepi hram za samo dva meseca. Čekalo se samo da stigne kopija „ključa“ iz Zavoda za zaštitu spomenika Kraljeva, završni kamen koji se utiskuje u svod hrama.
Tumaranjem po gradilištu, bivši direktor Narodnog muzeja u Prijepolju, doktor Slavoljub Pušica, pronašao je originalni srednjovekovni ključ u obližnjem šipražju.
Ovaj pronalazak bio je pravo čudo, jer su dvadeset godina ranije ovde obavljeni obimni arheološki radovi, ali tada ključ nije pronađen.
Podstaknut ovim pronalaskom, doktor Pušica je molio da se lokalitet ponovo otvori i istraživanja valjano završe, što je u prvom trenutku delovalo nerazumno.
Međutim, sredstva su ubrzo obezbeđena i istraživanja su nastavljena. Pre nego što su radovi počeli, Pušica je proveravao da li je tokom prethodnih iskopavanja istražen i sam oltar. Odgovor je bio odrečan, jer se smatralo da u oltaru nema šta da se traži.
Međutim, prvi udarac krampa u đakonikonu otkrio je mali kameni sarkofag u zidu. S obzirom na to da su se ranije na ovom mestu pronalazili ćupovi sa srebrnim i zlatnim novcem, direktor je zaustavio radove i obavestio Zavod za zaštitu spomenika u Kraljevu, Sinod SPC-a i profesore s Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Te večeri, u Kumanicu su stigli srpski vladike i stručnjaci iz Zavoda. Sarkofag je otvoren i u njemu su pronađene mošti nepoznatog svetitelja, koje su prebačene u manastir Mileševa dok se čekao dolazak univerzitetskih profesora.
Brzo je zaključeno da su to verovatno mošti crkvenog velikodostojnika, ali nisu mogli da identifikuju o kome je reč. Kako bi proverili da li je u pitanju neko iz loze Nemanjića, tražili su blagoslov Crkve da se izvrši DNK analiza i uporedni test uzorka sa moštima Svete Anastasije iz manastira Studenica.
Dozvolu nisu dobili uz obrazloženje da bi to značilo skrnavljenje moštiju. Čudno je da Crkvi nije smetalo kada je vršena DNK analiza moštiju Svetog Despota Lazarevića.
Mošti su vraćene u Kumanicu pod imenom Svetog Grigorija Kumaničkog. Doktor Pušica je bio zatečen. Znao je da su mošti svetogorskog svetitelja Grigorija Ćutljivog jedno vreme bile u Kumanici, ali i da su uništene prilikom urušavanja hrama, a preostali delovi završili su u manastiru Dragović u Dalmaciji.
O svemu je obavestio tadašnjeg vladiku mileševskog Filareta, koji to nije prihvatao. Štaviše, episkop je predložio da se takve tvrdnje odmah provere.
Pred direktorom je pozvao igumana u Dragoviću i na pitanje da li su mošti ikada bile u manastiru, dobio je odgovor: “Ne samo da su bile, već su i sada ovde.”
Patrijarh Pavle nije želeo da se zna da pronađene mošti mogu biti Savine
Zanimljiv je stav patrijarha Pavla u vezi sa otkrivenim sarkofagom.
Iako nije odbacio mogućnost da se u njemu kriju mošti Svetog Save, srpskog prosvetitelja, verovao je da bi to bila velika radost za srpski narod i Crkvu, ali je apelovao da se o tome ne priča.
Umolio je da se sačeka povoljniji trenutak, čak i ako to bude za čitavo stoleće.
Razmišljanja pokojnog patrijarha Pavla o mogućnosti da mošti Svetog Save budu ugrožene i danas, možda više nego za vreme turske vladavine, ostavljaju nas u stanju zbunjenosti.
Mošti su vraćene u Kumanicu pod imenom Svetog Grigorija Kumaničkog, gde su i danas izložene. Po svedočenju vernih, čudotvorna isceljenja koja se dešavaju u ovom manastiru nadmašuju čak i ona zabeležena pred moštima Svetog Vasilija u Ostrogu.
Natpis sa slepočnice
Na Cetinju, tokom razgovora sa Dušanom Bigovićem, sinovcem Radovana Bigovića i profesorom na Cetinjskoj bogosloviji, autor romana “Osinje gnezdo”, Vlada Arsić, saznao je za niz nelogičnosti u poznatoj priči o spaljivanju moštiju na Vračaru.
Bigović ga je upitao da li zna šta se dogodilo prethodne jeseni u Ždrebaoniku. Kada je Arsić odgovorio da ne zna, Dušan mu je ispričao gotovo čudesan događaj kojem je i sam prisustvovao.
Naime, 9. novembra 2013. godine, uoči slave Svetog Arsenija Sremca, tokom presvlačenja moštiju svetitelja uz prisustvo najviših crkvenih velikodostojnika, sve je bilo u redu dok nije otkrivena glava.
Na čelu, iznad desne slepoočnice, uočen je beleg na kome je pisalo: “Sveti Sava, arhiepiskop Srpski.”
U neverici, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović je tražio lupu da bi proverio natpis. Potvrđeno je da piše upravo to.
Postavlja se pitanje zašto bi iko na takav način obeležavao bilo čije mošti.
Postoje dva moguća razloga. Prvi je zavaravanje tragova: iznošenjem više istina gotovo je nemoguće utvrditi pravu.
Drugi razlog je verovatniji: neko se možda uplašio da će tajna o moštima Svetog Save nestati sa čuvarima, pa je urezivanje natpisa način da se identitet moštiju sačuva za budućnost.
Zašto Srpska pravoslavna crkva krije istinu?
Vlada Arsić smatra da ovo pitanje zaslužuje dalja istraživanja i promišljanja.
Knjiga “Osinje gnezdo” otvara više pitanja nego što pruža odgovora, ali uz napredak nauke i medicine, posebno DNK analize, danas bi mnoge stvari mogle biti potvrđene ili opovrgnute.
Crkva, međutim, pokazuje oprez. Kult Svetog Save traje stolećima, a svaka promena u priči o stradanju moštiju može izazvati sumnju u druge verske dogme.
Patrijarh Pavle je verovao da živimo u vremenima u kojima nije ugrožena samo srpska Crkva, već i srpski narod i mošti svetitelja.
Nakon što je zadobio ozbiljne opekotine u patrijaršijskom kupatilu, patrijarh Pavle je završio na Vojno-medicinskoj akademiji, gde je umro 15. novembra 2009. godine.
Verujemo da sada zna odgovore na sve što ga je za života tištilo, dok mi još malo moramo da sačekamo.
(Srbija Danas)