Plač je spasonosan, dragi moji, govorio je profesor Jerotić.
Iako na prvi pogled može delovati kao jednostavan izraz tuge ili bola, plakanje ima duboko ukorenjeno duhovno značenje i važnost.
U pravoslavnoj tradiciji, plakanje, posebno u kontekstu molitve i posta, može biti izraz pokajanja, duhovnog čišćenja i dubokog emotivnog povezivanja sa Bogom.
Kroz istoriju pravoslavlja, mnogi svetitelji su kroz suze doživljavali duboku duhovnu spoznaju, a njihova suze su postale simbol pokajanja i ljubavi prema Bogu.
Učenje Crkve naglašava da plakanje nije nešto što treba izbegavati, već je to prirodan izraz duhovnog stanja osobe koja se kaje i traži pomirenje sa Bogom.
Dakle, u pravoslavlju plakanje nije samo fizički odgovor na tugu, već dubok duhovni trenutak u kojem vernik traži pročišćenje i mir kroz svoju veru.
O značu plakanje, ne samo u religijskom već i praktičnom smislu, jednom prilikom je govorio i Vladeta Jerotić.
„Plač je spasonosan, dragi moji. Bio sam mnogo puta na Svetoj gori. Kaluđeri, dosta njih, su mi govorili kad smo se malo zbližili: Bog me napustio. – Kako te napustio, zašto? –
Dve godine ja ne plačem više. Hrišćanin plače. Tako da plačite, kad god vam se plače, plačite. Nemojte se smatrati: baš smo k’o žene.
A žene, jadne, ništa im drugo nije ni preostajalo nego da plaču, u braku, u sukobima raznim. A srpski muževi nisu voleli to.
Srpski muževi vole da im žena bude stabilna, zdrava, maltene uvek zdrava, i da ne plače. Tako da su se nervirali muževi. To vam sve pričam iz četrdesetogodišnjeg iskustva, a dobro i moga braka. Ne voli Srbin da plače.
Ne treba veštački plakati, kad vam se plače – plačite. Naučite malo, neka bude i žena tu pored vas, da zna i ona da može i muškarac da plače. Nije on zbog toga slabiji.
Naprotiv, hrišćanski gledajući je – jači. Kad dozvoljava sebi osećanja, da ih pokazuje kroz plač… Pa ako to uzdržava, on će postati neprijatno agresivan.
Pa ako ne može osećanja svoja da pokazuje u porodici, on će ih pokazati van porodice, ali na rđav način“.
(Religija)