Ispovest mlade žene koja se bojala da joj rođena majka preotima muža pa saznala poražavajuću istinu
„Zašto mu opet praviš sarmu, mama?“ upitala sam kroz stisnute zube, gledajući kako se para diže iz lonca. Miris me je podsetio na detinjstvo, ali sada je bio gorak.
„Zato što je voli, Ana. Moraš malo više da brineš o njemu“, odgovorila je tiho, ne dižući pogled sa kuhinjskog stola.
Bes je ključao u meni. Nisam razumela ovu potrebu da se sve vrti oko hrane i muškaraca, kao da je to smisao života.
Odrasla sam u malom gradu blizu Niša, gde su žene šaputale iza zavesa, a muškarci sedeli u kafićima do kasno u noć.
Oduvek sam sanjala o Beogradu, o slobodi, o životu u kome nisam ničija kuvarica ili domaćica.
Kada sam upoznala Ivana na univerzitetu, činilo mi se da je drugačiji – nežan, pažljiv, uvek spreman da sasluša. Brzo smo se venčali, možda prebrzo, a mama je odmah preuzela ulogu savetnika i zaštitnika.
Nakon što smo se vratili iz Beograda zbog Ivanovog posla, preselili smo se kod mojih roditelja. „Samo dok ne stanemo na noge“, rekla sam sebi.
Ali meseci su prolazili, a ja sam se sve više osećala kao gost u svom životu. Mama je kuvala za Ivana svaki dan, a ja sam radila prekovremeno u lokalnoj knjižari.
Kada bih se vratila kući umorna, zatekla bih ih kako sede za stolom, smejući se nečemu što nisam razumela.
„Ana, probaj ovo! Mama je napravila baš onako kako volim“, rekao bi Ivan sa osmehom. Nisam mogla da podnesem pogled na njih dvoje, kao da sam suvišna osoba u sopstvenoj kući.
Počela sam da izbegavam večeru, zaključavajući se u sobu pod izgovorom da sam umorna.
Jedne večeri, dok sam stavljala knjige na policu, koleginica Jasmina me je pitala: „Ana, jesi li dobro? Izgledaš kao da nisi spavala nedeljama.“
Samo sam slegnula ramenima. Nisam imala snage da objasnim kako me rođena majka izbacuje iz braka.
Tog petka sam odlučila da ostanem duže na poslu. Nisam imala želju da idem kući na još jednu večeru gde bih bila posmatrač.
Ali nešto me je nateralo da odem ranije – možda nada da ću ih zateći kako pričaju o meni ili barem uhvatiti trenutak iskrenosti.
Tiho sam otvorila vrata stana i čula šapat iz kuhinje. Prišla sam i zastala iza vrata.
„Ivane, znaš da Ana nikada nije volela ovo mesto…“ čula sam majčin glas, drhtav i tužan.
„Znam, ali više ne mogu… Osećam se kao stranac ovde. Ana je stalno odsutna, kao da joj nije stalo ni do mene ni do nas“, tiho je odgovorio Ivan.
Srce mi je lupalo kao ludo. Nisam znala šta me više boli – to što je Ivan to mislio ili to što je to priznao mojoj majci.
„Moje dete pati“, nastavila je majka. „Ne zna kako da ti to kaže. Nikada nije naučila kako da pokaže ljubav. Zato kuvam za tebe – da bar nešto bude toplo u ovoj kući.“ Glas joj je drhtao.
Nisam mogla više da slušam. Uletela sam u kuhinju. „Dakle, zato? Zato mu svaki dan kuvaš, a mene guraš u stranu?“
Mama me je pogledala kroz suze. „Ana, samo želim da budeš srećna. Znam da ti nije lako ovde. Ali ne mogu da gledam kako se tvoj brak raspada pred mojim očima.“
Ivan je ustao i pokušao da me zagrli, ali sam ga odgurnula. „Zašto mi nisi rekao da se tako osećaš? Zašto si otišao kod moje mame umesto kod mene?“
„Pokušao sam, Ana… Ali ti si uvek negde drugde – na poslu, u svojim knjigama, u svojim snovima o Beogradu… Nikad ovde sa mnom“, rekao je tiho.
Osećala sam kako mi se svet ruši pod nogama. Sve što sam mrzela kod svoje majke – njenu potrebu da udovolji drugima hranom i brigom – sada mi se činilo kao poslednji pokušaj da spasem ono što nisam znala kako da spasem.
Te noći nisam spavala. Sedela sam na krevetu i gledala kroz prozor u tamu. Setila sam se svih onih trenutaka kada sam bežala od kuće, od tradicije, od svega što me je gušilo…
A možda sam zapravo bežala od sebe same.
Narednih dana pokušavali smo da razgovaramo – Ivan i ja, mama i ja – ali reči su bile teške kao olovo. Mama je prestala da kuva Ivanova omiljena jela. Kuća je postala tiša, hladnija.
Jednog popodneva sedela sam na balkonu sa mamom.
„Znaš li koliko puta sam želela da odem odavde?“ upitala sam je.
Tužno me je pogledala. „Znam, Ana. I ja sam nekada sanjala o nečem drugom. Ali život te uči da voliš ono što imaš ili ćeš sve izgubiti.“
Pogledala sam majčine ruke – ispucale od rada, mirišljave od luka i začina – i prvi put sam osetila tugu zbog svega što nikada nismo rekli jedno drugom.
Ivan i ja smo odlučili da pokušamo ponovo – bez posrednika, bez maminog posuđa kao mosta između nas. Nije bilo lako. Još uvek nije.
Ali sada znam: ljubav nije uvek topla supa na stolu ili osmeh nad tanjirom sarme. Ponekad je ljubav tišina između dvoje ljudi koji ne znaju kako da nastave, ali ipak ostaju.
Ponekad se pitam – koliko zaista poznajemo one koje volimo?
I koliko smo spremni da oprostimo pre nego što izgubimo sve? Šta vi mislite?
(Stil)