„Ja ne mogu da ga pustim da umre, to je jedino što mi je na umu. Želim da živi pa pod svaku cenu“, kaže ova nesrećna žena
Koliko je teško živeti sa narkomanom svedoče mnoge priče, ali kako je jednoj majci koja zna da je njen sin narkoman – najbolje se vidi u ličnoj ispovesti:
„Moj sin je narkoman. I ja to znam.
Ne pravim se slepa, ne lažem sebe. Kad mu dam pare, znam tačno gde idu – pravo u džep onome ko mu prodaje smrt.
Znam i da, ako mu ne dam, može da se desi nešto gore – da ga pretuku, ubiju ili da umre u lomovima svog tela i duše.
I zato dajem.
Ne iz ljubavi prema drogi, nego iz straha da ne izgubim dete, iako ga ovako gubim svakoga dana.
Dešavalo se pre da kažem „nema“, a onda on poludi, počeo je jednom da davi svog oca, pretvorio se u životinju. Videla sam tada da nemam izbor – da bih sačuvala sebe i njega moram da mu dam taj novac.
Nekad, kad se ‘smiri’ posle doze, ume da me zagrli, da priča normalno, kao nekada.
U tim trenucima se pravim da je sve dobro, da moj mali dečak još uvek postoji negde ispod svih tih igala i praha.
Ali kad nema, on postaje neko drugi – nasilan, mračan, opasan. Ne gledam u njegove oči tada, jer tamo više nema mog sina, samo praznina i bes.
Probala sam da ga spasim. Više puta. Skupljala sam pare za kliniku, vodila u crkvu, molila ga da ode, da nas ostavi, da živi negde drugde.
Otišao bi, izdržao koji dan i pobegao nazad. Ili bi ga izbacili, jer nije hteo saradnju. I svaki put kad bi se vratio, ja bih bila još starija, još umornija, još slomljenija.
A kako je počelo… To me najviše boli. Bio je dete. Moje lepo, pametno, vedro dete. U komšiluku je bilo starijih momaka – ‘frajeri’, kako su se zvali među sobom.
Bilo im je zabavno da njemu, malom, daju da povuče dim. Smejali su se kako on tako mali reaguje na travu, a on tako mali se osećao kao „deo ekipe“.
Oni su stali na travi, možda popili nešto, ali on… on je nastavio. Pronašao je sve jače i jače otrove, dok nije stigao do najgorih.
Moj muž nije mogao to sve da izdrži – otišao je. Pola rodbine nas se odreklo, a ona druga polovina jednostavno ne priča sa nama. Ja sam sada sama sa njim.
Kad prođemo ulicom, svi znaju – obeležena sam kao majka narkomana. Nosim taj pečat. Ljudi okreću glavu, neki iz sažaljenja, neki iz prezira.
A ja samo idem dalje, dan po dan, moleći Boga da on živi još, samo još malo.
Ne znam koliko još mogu. Ne znam da li je ovo pomaganje ili lagano guranje u propast. Znam samo da je to moje dete, i da, ma koliko me bolelo, ne umem da ga pustim da umre.“
(Stil)