Dok prostoriju lagano osvaja miris sveže domaće kafe, tek skuvane, monah Žan priseća se svog prethodnog života, susreta sa Liz Tejlor, Salvadorom Dalijem, Marselom Marsoom, magovima visoke mode…
Svetlost iz kamina odbija se od zlatnih nijansi fresaka na zidu i starih drevnih komoda, emitujući posebnu toplinu. Kao scenografija za neki istorijski film.
Ali ne, ovo je manastir iz 11. veka u Sevenu, planinskom lancu na jugu Francuske, u kojem se skućila mala pravoslavna zajednica.
Umetnik i ugledni pariski fotograf Žerar Gaskel, rođen 1947. godine, početkom osme decenije prošlog veka napravio je radikalnu promenu u svom životu posle posete Svetoj Gori, duhovnom centru pravoslavlja.
Oduševljen načinom života s kojim se upoznao na Atosu, odlučio je da se i sam zamonaši. Tako je Žerar postao – monah Žan. Ili Jovan.
Nakon inicijacije otisnuo se na Bliski Istok, u Judejsku pustinju koju dele Izrael i Palestina na obali Mrtvog mora.
U manastiru Svetog Save Osvećenog ostao je nekoliko godina, družeći se sa svojim duhovnim ocem, Serafimom. Za sveštenika je rukopoložen 2006. u Sabornoj crkvi Aleksandra Nevskog u Parizu.
U međuvremenu je osnovao bratstvo „Sveti Martin“, udruženje hrišćanskih umetnika koje danas broji oko 700 članova. Urednik je časopisa „Sveta umetnost“ i autor nekoliko knjiga: „Sinovi svetlosti“, „Hodočašće na Svetu Goru“, „Žedan sam vode života“, „Vrt vere“… Pored pisanja, njegove velike ljubavi su baštovanstvo i kulinarstvo. Objavio je dva kuvara sa receptima za manastirska jela, koja su postali pravi bestseleri u gastro svetu.
Ako bismo u obzir uzeli okruženje u kakvom je odrastao i život koji je vodio, ništa nije slutilo na tako drastičan zaokret.
Monah Žan dolazi iz ugledne oksitanske porodice, njegovi roditelji bili su profesori, a on – jedan od eminentnih modnih fotografa.
No, glamurozne modne piste ne mogu da zamene lepotu pejzaža koji svakog dana posmatra sa ovih terasa i prozora – davno ugašeni vulkani i klisure formirane u doba jure, od kojih je sačinjen reljef njegovog rodnog kraja.
Sanjivi oblaci nadvijaju se nad dolinom, dok magla, iste boje kao njegova brada, lagano uzmiče pred buđenjem ranog proleća, otkrivajući lepotu masiva u čijim se nedrima krije manastir Sen Foj, mala i izolovana zajednica pravoslavnih monaha. Najbliži veći gradovi su Monpelje, na obali Mediterana, i Avinjon, srce Provanse.
Reportaža koja mu je promenila život
Monah Žan u svojoj mladosti uživao je u životu o kakvom većina smrtnika može samo da sanja. Blještavi Pariz, glamurozni svet mode, druženje sa najvećim zvezdama, sjajna karijera…
A onda je dobio zadatak da za magazin za koji je radio napravi reportažu o Atosu.
Kada je, u svojoj 33. godini, prvi put kročio na Svetu Goru, zaboravio je na sve u čemu je uživao u Parizu.
Dok je posmatrao pravoslavne monahe kako obavljaju svakodnevne poslove na najistočnijem prstu Halkidikija, u njemu su se otvorila vrata prema nekog potpuno drugačijeg i dotad nepoznatog sveta.
Modne piste brzo su bledele pred iskonskom lepotom Egejskog mora čija se površina, kao u nekoj priči iz grčke mitologije, iskrila pod zracima sunca.
Vratio se u Grad svetlosti samo da bi dao otkaz i raskinuo sa devojkom, a onda je ponovo otišao u Grčku, u Atinu, gde je kršten u pravoslavnoj crkvi.
Odlučio je da postane član monaške zajednice na Atosu. Postavili su ga za glavnog kuvara, čemu je, kako u šali objašnjava, verovatno doprinelo njegovo poreklo – bratstvo je zaključilo da Francuz sigurno ume odlično da kuva.
Kuvanje mu je svakako blisko od malih nogu – njegova majka bila je vrsna kuvarica i naučila ga je da priprema jela iz njihovog kraja.
Na Atosu se izveštio za mediteransku gastronomiju na grčki način, pa je svojoj braći monasima služio lignje, vegetarijansku musaku, razne salate sa maslinovim uljem i citrusima…
Kasnije, kada je otišao u Svetu zemlju, izbor namirnica usred pustinje bio je, najblaže rečeno, sužen. Silom prilika počeo je da priprema jela sa humusom i sočivom, ali u svom stilu.
Savladao je sve izazove i bogato kulinarsko iskustvo preneo u Sen Foj, gde živi od 1996. godine. Društvo mu pravi monah Žozef, a maloj zajednici pripadaju i dve monahinje.
Posetilaca, željnih znanja o pravoslavnom hrišćanstvu i kulturi na tlu Francuske, ima u svako doba godine.
Monah Žan nije vegetarijanac, ali meso je retko kad prisutno na njegovoj trpezi. Smatra da ne treba ubijati životinje bez preke potrebe.
Sezonsko voće i povrće čine osnovu svakog obroka, međutim, nikad ne beru više nego što je neophodno.
Pored posude sa voćem, na stolu je uvek tegla sa kestenovim medom. Ćilibarska boja božanskog nektara savršeno se uklapa sa ambijentom, starim drvenim nameštajem, rezbarijama i prelepim freskama.
Zvezde Žanovih fotografija već odavno nisu dugonoge lepotice u modelima čuvenih kreatora. Sada su to uglavnom jabuke, paradajz, bundeve (od kojih pravi izvrsne potaže!) i ostali stanovnici njegovog vrta, o kojima brine sa velikom pažnjom. No, to nisu bilo kakve slike…
Kada bi monah Žan priredio izložbu u nekom renomiranom muzeju, sigurno bi, zbog velikog interesovanja, trajala nedeljama.
(Žena)