Ulazak u crkvu ili manastir može biti iskustvo koje izaziva različite emocije, a ponekad i nedoumice kod većine ljudi. Bez obzira na versku pozadinu ili vlastite uverenosti, mnogi se suočavaju s neizvesnošću oko toga kako treba da se ponašaju prilikom dolaska u svetilište. Ovo osećanje nesigurnosti često potiče iz poštovanja prema verskim običajima i tradicijama, kao i želje da se poštuju pravila i norme zajednice.
Razgovarali smo s igumanom manastira Fenek, očem Makarijem, o čestim nedoumicama s kojima se ljudi suočavaju prilkom posete crkvi ili manastiru. Mnogi vernici često osećaju nesigurnost kada je u pitanju pravilno celivanje ikona. Neki se pitaju koliko puta treba celivati ikonu, dok drugi razmišljaju o mestu na ikoni gde bi trebalo da se celiva.
Otac Makarije napominje da je važno shvatiti da nema strogo definisanih pravila i da je iskrenost srca i duše ključna. Celivanje ikone je pokazivanje ljubavi i poštovanja prema svetitelju na ikoni, i najvažnije je da se čini sa iskrenom verom i skrušenošću.
„Većina stvari u životu se sastoje iz važnog i manje važnog dela. Ljudi često greše, pa se fokusiraju na stvari koje nisu suštinski toliko važne. Prilikom dolaska u crkvu duhovno treba da bude bitnije od fizičkog. Tako je i sa celivanjem ikona. Ikona nije samo predmet, ona predstavlja vizuelno prisustvo sveca, a ljudi se često fokusiraju na formalni deo koji je oku vidljiv. Mnogo je bitnije da se mi istinski duhovno povežemo sa svecem koji se nalazi na ikoni, da mu se istinski pomolimo. U tom slučaju redosled kojim se ikone celivaju je manje bitan“, objašnjava za Ženu otac Makarije, pa dodaje:
„Takođe, veoma je važno da znamo ko se na toj ikoni nalazi. Treba da znamo kome se obraćamo. Da li je u pitanju ikona Gospoda Isusa Hrista, Bogorodice, ili ikona sveca čija je crkva. To je važno da znamo da bismo znali da mu se obratimo pravim rečima i molitvom. Ukoliko se radi o ikoni Gospoda Isusa Hrista obratićemo se rečima Gospode i dalje ćemo izgovoriti molitvu Gospodu Bogu našem, ili ukoliko se radi o ikoni Bogorodice započećemo sa presvetla Bogovorice i igovoriti molitvu posvećenu njoj.“
Otac Makarije dalje navodi da je dovoljno da se tiho i sa poštovanjem stane pred ikonu, dva puta se prekrsti, blago pokloni, zatim se ikona celiva i još jednom se prekrsti i pokloni. Opet napominje da je redosled kojim se ikone celivaju manje bitan od toga da to treba da radimo zbog iskrene vere i potrebe, a ne zbog pomodarstva.
Kako nam je dalje rekao prvo se celiva ikona koja je u centralnom delu crkve i na njoj je svetac kome je hram posvećen. Poviše nje sa desne strane nalzi se ikona Spasitelja, a sa leve strane je ikona Majke Božije. Prvo se celiva ikona na sredini, zatim na desnoj strani ikona Spasitelja i na levoj strani ikona Majke Božije. Po celivanju se odlazi na neko slobodno mesto u crkvi.
Na bogosluženju, muškarci obično stoje na desnoj, a žene na levoj strani crkve, a kako otac Makarije napominje ta praksa postoji da bi svi bili u miru.
„Prilikom prisustvovanja bogosluženju veoma je važan unutrašnji mir. Bilo šta što može da ga naruši nije dobro, zato i postoji praksa da muškarci i žene stoje odvojeno. Ljudi treba da se skoncentišu na ono zašto su došli u crkvu, zato treba da budu u miru, bez okretanja šetanja ili razgovora sa nekim ko stoji u blizini. Svi koji su prisutni na bogosluženju treba da nastoje da ono bude što lepše i svečanije. Takođe, pazi se na sveštenikove radnje, pa se treba prekrstiti svaki put kada se sveštenik prekrsti ili kada se u molitvi spomene ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Krsti se, uz blag naklon i kada sveštenik kadi“, kaže otac Makarije.
„Na bogosluženje treba uvek da se dolazi na vreme. Ipak, ukoliko se iz opravdanih razloga desi da neko kasnije stigne, u tom slučaju ne celiva ikone, već tiho i pobožno stane na odgovarajuće mesto. Kada se bogosluženje završi vernik može da celiva ikone, očita molitve i zapali sveće“, zaključuje otac Makarije.
(Žena)