Tek sa skoro 32 godine života mlad čovek u Srbiji napušta roditeljski dom i postaje “svoj čovek”, što je za oko šest godina više od proseka mladih u EU, pokazuje analiza Statističkog zavoda Evropske unije – Eurostata. Nemanje posla i stanova, ali i to što u porodici vide svojevrsni azil, uzroci su kasnijeg osamostaljivanja.
Kako pokazuju podaci Eurostata, mladi u EU su prošle godine roditeljsko domaćinstvo napuštali u prosečnoj dobi od 26,5 godina.
Prosek varira od države do države članice EU, a najstariji prosečni uzrast, svi sa 30 godina i više, beleže Portugal (33,6), Hrvatska (33,3), Slovačka (30,9), Grčka (30,7) i Bugarska (30,3). Nasuprot tome, Švedska (19), Finska (21,2), Danska (21,3) i Estonija (22,7) su zabeležile najnižu prosečnu starost mladih kada je reč o njihovom osamostaljivanju.
Sa svojim prosekom od 31,4 godine kada njeni mladi građani napuštaju roditeljski dom, Srbija je bolje rangirana od Portugala i Hrvatske. Eurostat u ovom istraživanju nema podatke za BiH i Crnu Goru, koje takođe nisu članice EU, što bi bilo interesantno za poređenje sa našom zemljom.
Slične rezultate, inače, ima i istraživanje o položaju i potrebama mladih za 2022. godinu, koje je sprovela Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS) na uzorku od 1.117 ispitanika uzrasta od 15 do 30 godina. U KOMS-u konstatuju da su ekonomski razlozi presudni što mladi iz roditeljskog doma izlaze tek onda kada zvanično i nisu mladi, sa skoro navršene 32 godine.
– Njih 65 odsto živi u porodičnom domu, zato što nema priliku da se ekonomski i stambeno osamostali. U Evropi je taj prosek 26 godina, što nam pokazuje da podaci u Srbiji nisu uslovljeni tradicijom ili vrednostima, već pre svega nepovoljnim ekonomskim položajem mladih.
Skoro 60 odsto mladih nema nikakva primanja, tek svaka deseta mlada osoba zarađuje 80.000 dinara, a najveći broj mladih smatra da je za pristojan život potrebno minimalno 100.000 dinara mesečno.
Među mladima koji su zaposleni, oko 20 odsto njih nisu prijavljeni na poslu, a više od 40 odsto i dalje je zaposleno po ugovoru o radu na određeni period, uz oko 5 procenata njih na ugovoru o privremeno-povremenim poslovima – kaže za “Blic” Jovana Božičković, član Upravnog odbora KOMS-a, organizacije koja šestu godinu za redom prati položaj mladih u Srbiji.
Njihovo istraživanje dodatno pokazuje da kada bi mladi i imali od čega da žive samostalno, često nemaju gde. Naime, tek 12 odsto njih stanuje u svom stanu.
– Stambena politika bi pre svega trebala da bude prioritetno pitanje ne samo omladinske, već i svake državne javne politike. Problem postoji na nivou priuštivosti stambene jedinice kako za kupovinu, tako i za iznajmljivanje. Podsticajne mere izostaju, one koje postoje poput subvenicije za stanove i pomoć za mlade bračne parove nisu adekvatne i statistike se iz godine u godinu pogoršavaju – navodi naša sagovornica.
Da je finansijski momenat ključna razlika u donošenju odluke kad započeti samostalni život između mladih u Srbiji i, na primer, njihovih vršnjaka u Skandinaviji, slažu se i sociolozi.
– Razlike sa zapadom postoje u svemu, pa i u tome da se zapovest “poštuj oca svoga i mater svoju da ti bude dobro i dugo da poživiš na zemlji”, kod nas crnohumorno ali vrlo realistično pretvorila u – “poštuj ih da duže živiš od njihove penzije”! Međutim, pored materijalnog, treba obratiti pažnju na još jedan faktor koji se lako previđa, a zapravo je daleko opasniji od ekonomskog uzroka za kasno osamostaljivanje mladih ljudi – ukazuje dr Radovan Marjanović, sociolog.
– Živimo, naime, u vreme “privatizacije” načina življenja. Mladi ljudi se lako i brzo zatvaraju u sebe, strašno nezadovoljni stanjem u međuljudskim odnosima na svim nivoima, od radnog mesta, ako ga imaju, do druženja. I onda, normalno, porodica im predstavlja neku vrstu azila i ne samo osnovnu ćeliju društva, nego celokupno društvo na koje su upućeni.
Otuđenje dovodi i do sve manje ljubavi, a pošto je voleti i biti voljen jedna od suštinskih potreba čoveka, a partneri za novu porodicu se nalaze sve teže i teže, logično je da se ta potreba onda može jedino zadovoljiti u postojećoj zajednici sa roditeljima – objašnjava dr Marjanović.
Po njegovim rečima, nekada i konformizam dovodi do “produženog detinjstva”, najpre kod onih koji imaju posao, ali zahvaljujući skuvanom ručku i opranom vešu u roditeljskom domu, tako imaju priliku da svoju platu uštede za neka lična zadovoljstva. Međutim, kako upozorava, na taj način postaju sve pasivniji i ravnodušniji prema okruženju, što se najviše ogleda u velikoj apolitičnosti mlađih od 30 godina u Srbiji.
– I to nije samo otklon od politike, nego od polisa, društva u celini. Dramatična posledica takve duhovne klime, koja se ogleda i u tih skoro 32 godine života kada mlad čovek postaje “svoj čovek”, jeste sve manje novih porodica, sve starije društvo, jedna nacija penzionera i samaca – zaključuje dr Radovan Marjanović.
RODITELJI treba DA PUSTE „DECU DA ODRASTU“
Da u procesu osamostaljivanja nije uvek sva odgovornost na mladima, stav je diplomiranog psihologa Mateje Manojlovića (24), saradnika u nastavi na beogradskom FON-u.
– Neke konzervativne i tradicionalne vrednosti u našem društvu insistiraju na porodičnom, kolektivnom obitavanju, radu i ispomaganju. Iako ovakva stremljenja imaju svoje prednosti (zašto ne nastaviti porodični posao?), ograničenja koja ona nameću na mlade često mogu da se dožive kao preteća i da ometaju njihovo napredovanje i osamostaljivanje. Naravno, ova međuzavisnost često može da bude posledica upravo ekonomskih prilika.
Često se kod nas događa da roditelji neretko pribegavaju tome da decu u najmanju ruku ne podstiču na osamostaljivanje. Ovo se ne odnosi na to da li ih podstiču da zarađuju, naprotiv.
Iako postoje podsticaji da što ranije počnu da zarađuju, roditelji ređe guraju mlade u to da samostalno donose odluke i preuzimaju odgovornost. Gotovo je izvesno i da tržište rada treba da postane prijemčivije za mlade, ali osim toga veoma je važno, i da roditelji „dopuste svojoj deci da odrastu“ – smatra Manojlović.
KO ŠTEDI ZA SVADBU, A KO ZA STAN DECI
Jedan od primera razlike u osamostaljivanju mladih na zapadu i u Srbiji, kako kaže naš sagovornik, jeste i stupanje u brak.
– Kod nas roditelji decenijama štede za svadbu o kojoj će se pričati, eventualno pisati, a onda se bračni par useli u kuću jednih od roditelja. Na zapadu, prva bračna noć mladenaca nekada bude i u hotelu, ali zajednički život počinju u svom stanu, koji je umesto svadbe platila podjednako mladina i mladoženjina porodica, ili ga je čak obezbedila država povoljnim kreditom – kaže dr Marjanović.
Prosečna starost mladih po zemljama EU kada se osamostaljuju:
- Švedska 21,2
- Finska 21,3
- Danska 22,7
- Estonija 33,6
- Portugal 33,3
- Hrvatska 30,9
- Slovačka 30,7
- Grčka 30,3
NAPOMENA: Prosečna dob mladih koji se osamostale u zemljama Evropske unije prošle godine bila je 26,5 godina.
(Izvor: Blic)