Sećam ga se kao šaljivdžije, dečaka koji je uvek sedeo u poslednjoj klupi jer nastavnici nisu mogli da se izbore s njegovim nestašlucima i suviše pametnim dosetkama za taj uzrast.
Pamtim ga kao dečaka koji je s porodicom devedesetih pobegao od rata, ali o tome nikada nije pričao. Sećam se i da mu je u listi želja za srednju školu na prvom mestu pisalo „mesar“. I dok su mu se budući gimnazilajci, ekonomisti, i medicinari smejali, on im je, takođe, kroz osmeh rekao: „Samo čekajte, imaću ja više para od svih vas“.
Možda suviše iskren i čiste duše, na kraju osmog razreda nastavnici istorije rekao je: „Ti si Hitler“. A kada mu je tražila da povuče izgovoreno, ucenivši ga polaganjem predmeta u avgustu (što bi značilo da ne može upisati srednju školu u prvom krugu), samo joj je odgovorio: „Ja iza svojih reči stojim“.
Imao je tad samo 15 godina. Ali nije dozvoljavao da ga bilo ko pokoleba. Naravno da je primljen na mesarski smer u prvom krugu. Čini mi se da niko od nas tada nije ni znao da taj smer i dalje postoji. Iako se u osnovnoj školi uvek borio sa ocenama, u srednjoj je procvetao i bio najbolji u generaciji.
– Možda zato što sam konačno radio ono što volim. Odnosno, sa onim što volim. Malo toga mi je draže od mesa. Tačno je da sam u osnovnoj bio glavna dvorska luda i od mene se verovatno i očekivalo da upišem tako nešto „nenormalno“. Ali, to „nenormalno“ meni je obezbedilo dobar život, dok je upisati zanat tada za 99% naše generacije bilo poniženje – priseća se Mladen.
Sada, kao 29-godišnjak ima prilično obezbeđenu budućnost. Po završetku srednje škole radio je u jednoj lokalnoj mesari neko vreme gde je usavršio zanat, a potom se oženio, i preselio u Švajcarsku.
– Dolaze do mene priče iz Srbije o čuvenom „odlivu mozgova“. Slušam kako bolje uslove za život traže mladi ljudi sa doktorskim diplomama, a niko ne piše o nama zanatlijama. I mi smo valjda neki „odliv“ – pita se Mladen.
Dok razgovaramo, kaže mi da se seća da je kao klinac razmišljao kako bi mogao da dođe do kosmičke pravde i roditeljima nadoknadi ono bez čega su ostali u ratu. I ne misli pritom samo na materijalnu stranu.
– Hteo sam da ponovo imaju svoju kuću, da ne razmišljaju kako će i gde dočekati starost. Da, nisam bio odlikaš, ali to ne znači da nisam dovoljno pametan i sposoban da nešto stvorim. Zajedno je stvarao sa suprugom. Odlučili su se za selidbu u Lucern jer je ona tamo provela detinjstvo. Posle nekog vremena, njen otac im je pomogao finansijski i otvorio Mladenu prvu malu mesaru.
– Krenuo sam na malo, ali posao je išao dobro zato što radim sa najboljim dobavljačima i prodajem samo najbolje meso. Imamo i našu farmu. Tast mi je dosta pomagao u početku, ali sad sam došao do toga da smo ravnopravni partneri.
On se u meso ne razume i ne meša se, ideja za ostamostaljenjem je bila moja. Bar mesari ne mogu propasti, nisu vegetarijanci toliko zavladali – kaže mi kroz osmeh Mladen. Posle pet godina u Lucernu ima svoj, kako kaže, „skromni lanac“ od šest mesara. I uspeo je da napravi kuću roditeljima.
– Nisam ja milioner, da se razumemo. Ali živim lepo. I ne želim da dokazujem bilo šta tim klincima koji su se meni smejali, bitnije mi je da sadašnji osnovci shvate da zanat nije sramota. Svaki posao je častan ako ga časno radite – poručuje Mladen.
(Izvor: Telegraf)