Ruskinja Ana bila je zaljubljena u svog supruga Alekseja, sve dok nije otkrila ko je zapravo on.
Ana, mlada žena iz Rusije, verovala je da ima srećan brak. Sa suprugom Aleksejem delila je dom pun planova i snova.
Međutim, sve se srušilo onog dana kada je, brišući prašinu, pronašla dnevnik svog muža. Ono što je u njemu otkrila nateralo ju je da iste noći pobegne i zauvek promeni svoj identitet.
– Te noći, dok je bio na poslu, ušla sam u njegovu kancelariju. Ključ je bio sakriven u kutiji na komodi.
Otvorila sam fioku kako bih prebrisala sve detaljno i ugledala staru svesku sa pohabanom kožnom koricom. Ruke su mi podrhtavale dok sam je otvarala.
Prve stranice bile su pune beleški o poslu, ali onda sam naišla na zapise od pre dve godine: „Danas sam postao Aleksej Neverov. Potpuna transformacija. Pitam se koliko će ova igra trajati?“ – pisalo je u dnevniku.
Čitala je dalje, osećajući kako joj se stomak steže, a pripala joj je i muka.
– „Pravi Aleksej bio je tvrd orah. Morao sam da se potrudim, ali jezero ga je dobro primilo. Moraću da ga posećujem s vremena na vreme i donosim ruže.“ Kolena su mi zaklecala. Moj suprug nije bio onaj za koga se predstavljao.
On je ubica. Poslednji zapis ledi krv u žilama: „Ana je slatka, ali njen glas mi para uši. Možda je vreme da se ponovo ujedini sa zemljom.
Ruže oslobađaju svoj miris u vodi pre nego što umru. Ljudi isto? Proveriću uskoro. Sve je planirano. Ana će savršeno upotpuniti kompoziciju u jezeru“ – pisalo je.
Dnevnik joj je ispao iz ruku, sve što je ikada mislila da zna o svome suprugu bila je laž, a najgore od svega bilo što želi i nju mrtvu.
– Svaki deo mog tela vrištao je samo jedno: beži! Pokupila sam pasoš, malo novca i telefon. U glavi su mi se vrtele reči iz dnevnika: „On nije Aleksej. Nikada nije bio Aleksej.“ Obratila sam se Igoru, starom poznaniku sa vezama u podzemlju.
Bez suvišnih pitanja mi je rekao: „Novi dokumenti biće gotovi za tri dana, ali moraš da nestaneš.“ Tri dana skrivala sam se u njegovom stanu, drhteći na svaki zvuk. Igor mi je doneo pasoš sa novim identitetom.
„Od sada si Eva Sokolova. Računovođa iz Novosibirska. Zaboravi ko si bila pre“ – rekao joj je.
Ana, tačnije Eva, preselila se u mali grad na obali.
– Zaposlila sam se u kafiću, pokušavajući da se uklopim. Naučila sam da hodam drugačije, menjala frizuru, stil oblačenja, ali strah nikada nije nestao. Noćima su me proganjale slike jezera i ruža. Jednog jutra, pronašla sam kovertu na kućnom pragu.
Unutra su bili suvi list ruže i beleška ispisana njegovim rukopisom: „Naći ću te svuda.“ Nisam čekala. Spakovala sam stvari i pobegla. Selila sam se još dva puta pre nego što sam se skrasila
. A onda sam jednog jutra ugledala vest u novinama: „Telo muškarca pronađeno u zalivu. Umotan u ruže.“ Ruka mi se sledila na šolji čaja. Opis je bio suviše poznat. Je li ovo kraj mog progonitelja, ili nova zamka – pitala se.
Uzela je odmah telefon i pozvala Igora.
– „On je mrtav. Dmitrij Nekrasov, begunac iz duševne bolnice, tvoj muž. Otisci se poklapaju. Sada si slobodna.“ Ali duboko u sebi, znala sam, nikada neću prestati da gledam preko ramena – zaključila je ova žena.
(Srećna Republika)