Vera Nikolajevna (54) iz Tvera u Rusiji više od 3 decenije je bila u srećnom braku sa Sašom (55).
Upoznali su se preko zajedničkih prijatelj i ljubav je bila toliko jaka da su odlučili veoma mladi da se venčaju, ali to ih nije omelo da završe fakultete i izgrade uspešne karijere.
Međutim, Vera je poticala iz imućnije porodice i nije ni u čemu oskudevala, a od roditelja je imala i punu podršku kada je odlučila da stane na ludi kamen u 21. godini.
Tokom studija rodila je i dvoje dece, a majka joj je bila glavni oslonac i pomagala joj sve što je bilo potrebno kako bi Vera imala vremena da uči.
Sa druge strane, Sašina porodica suočavla vrlo često sa finanskijskim problemima, a njega je dodatno pogađalo što od svojih nije imao takvu potporu, iako mu se otac i majka nisu mnogo mešali u život i snajku su lepo prihvatili.
Kako je vreme prolazilo, Vera i Saša su razvili uspešan biznis, imali su fimru za transport, te su počeli lepo da žive od spostvenih para.
Uspeli su decu da izvedi na pravi put, iškolovali su ih i svakom obezbedili krov nad glavnom.
Sin i ćerka su krenuli svojim putem, a oni su opet imali svo vreme ovog sveta da uživaju i rade stvari za koje u mladosti i nisu baš imali prilike – putovali su veoma često, izlazili sa prijateljima, išli u bioskop, pozorište…
Veliki udarac za Veru
I taman kada joj je u životu sve bilo potaman, Vera se suočila sa velikim bolom – majka joj je iznenada preminula od srčanog udara.
Bili su joj potrebni meseci da dođe sebi i prihvati činjenicu da njene voljene majke više nema.
Deca i muž su stalno bili uz nju, čineći sve da joj te tužne i teške dane olakšaju. Osim toga, zajedno su brinuli i o Verinom ocu koju je ostao bez svoje supruge.
I njemu se zdravlje naglo pogoršavalo, te je odlučio da sa ćerkom jedinicom reši pitanja oko nasledstva.
Naime, želeo je celo bogatstvo da prenese na ćerku, kako ona ne bi morala da se bori sa papirima kada njega ne bude bilo.
Ali od tog momenta u Verinom braku neke stvari su počele da se menjaju, naročito Sašino ponašanje koji je sve češće potencirao priču o novcu, činilo se kao da želi deo imovine za sebe i njegove prohteve…
Kakav preokret se dalje dešavao Vera je ispričala u velikoj ispovest za ruske medije:
„Počela sam da se osećam veoma umorno. Jedva sam oči otvara ujutru. Povezivala sam da je sve to zbog gubitka majke i stresnog perioda kroz koji sam prošča.
Međutim, tegobe su se nastavljale…Vrtelo mi se u glavi, kao da sam mamurna, iako piće nisam popila sto godina. Kosa je počela strašno da mi opada.
Devet kilograma sam smršala za nepuna dva meseca, a pre bih se mučila da skine i par stotina grama!
Saša je ludeo do brige. Svaki dan me je vodio kod novog lekara. Analize, pregledi, izveštaji…
Već smo potrošili toliko novca, počela sam da se pitam koja je poenta? Niko ništa ne nalazi, sležu ramenima, prepisuju vitamine i to jj to.
Kao da ni sama ne znam da mi je potreban odmor.
Brižan muž – savršena maska
Muž je ugađao, kuvao, brinuo o meni, slušao sve što su lekari preporučili.
U svim tim mukama, razmišljala sam kako je lepo što je još uvek tako brižan, nakon skoro tri decenije braka.
Čak je i posao prepustio čoveku kojeg smo imenovali za direktora, te je više vremena provodio kod kuće, dok je sve kontrolisao šta se dešava u firmi.
„Izlečićemo te, draga moja“, šaputao mi je muž dok me je ljubio. „Proći ćemo kroz ovo, samo ne odustaj.“
Mamu sam izgubila, tata je bolest i star, a moja sestra je zaglavljena u Novosibirsku, ima pune ruke briga – muž, deca, posao.
A moji prijatelji… Većina samo svrate za rođendane, poljube vas u obraz, a onda se vrate u vrtlog svojih poslova.
Naravno, oni najbliži su uvek tu! Ali skoro tri meseca je Saša gotovo potpuno sam brinuo o meni, deca su povremeno uskakala
Sredinom marta (sećam se da je napolju bila užasna bljuzgavica) Saša mi je zakazao pregled kod novog doktora.
Sergej Palič, neki poznati onkolog, radi u privatnoj klinici. Moj muž se potrudio da dođe do njega – sve je sredio preko veza, platio je mnogo novca.
„Prestanite da mučite moju ženu!“, viknuo je na ženu na šalteru kada smo se tamo pojavili.
„Već tri meseci trčimo po lekarima, i nema koristi! Dajte nam najboljeg specijalistu, šta god da je potrebno!“
Onkolog otkrio uzrok Verinog loše stanja
Ubrzo smo stigli do ordinacije dr Sergeja Paliča. Ima oko četrdeset pet godina, zgodan, sa urednom bradom. Inteligentan, pažljivih očiju.
„Dakle, slaba si, gubiš na težini, imaš mučnine, kosa ti opada?“ promrmljao je, zarivajući lice u moje papire.
„I sve ovo traje tri meseca, i sve je gore i gore?“
Blago sam klimnula glavom, nisam imala snage da ćaskam.
Saša je sedeo pored mene, čvrsto me držeći za ruku, kao da se plaši da ću pasti ili negde pobeći.
– Doktore, moja žena se topi pred našim očima. Šta da radimo? Rak je, zar ne? Ili nešto gore? Zašto svi ćute – govorio je Saša kroz suze.
Sergej Palič je prvo zurio u njega, a zatim me je nekako čudno pogledao, kao sa sažaljenjem.
– Prethodne analize nisu potvrdile karcinom – rekao je tako zamišljeno, kao da razgovara sam sa sobom.
– Ali simptomi su zaista alarmantni. Hajde da uradimo još neke analite. Konkretnije.
Sećam se da je Saša kao iz topa rekao:
– Molim vas, bilo koje, pare zaista nisu problem.
Na kraju pregleda lekar je zamolio da na kontrolu dođem sama, što me je veoma začudilo.
Saša je burno reagovao, govoreći kako ne može da se odvoji od mene, ali dr Palič je podvukao da mora da obavi ličnu konsultaciju sa mnom kao njegovim pacijentom.
Sledeća tri dana sam provela u magli. Stalno sam spavala. Budila sam se samo da popijem čaj i pojedem supu.
Saša se uopšte nije odvajao, čak je noću ležao pored mene i slušao moje disanje.
Dan kada je saznala nezamislivu istinu
Kada je došao dan pregleda kod Sergeja Paliča, osećala sam se malo bolje – možda od pomisli da ću konačno saznati istinu o svojoj bolesti.
Saša me je odvezao u kliniku, hteo je da ode u ordinaciju, ali sam ga podsetila da me je lekar zamolio da idem sama.
Kada sam ušla u ordinaciju, doktro je već sedeo tamo, preturao po mojim analizama, mrštio se, zapisujući nešto u svoju svesku.
„Sedite, Vera Nikolajevna“, klimnuo je glavom prema stolici preko puta stola. „Kako se danas osećate?“
„Čini se da je malo bolje“, slegnuo sam ramenima. „Ne osećam toliko mučninu. Možda lekovi konačno počinju da deluju?“
„Koje tačno lekove sada uzimate?“ upitao je, držeći olovku spremnu.
Naveo sam sve pilule, napitke i praškove koji su mi ranije bili prepisani. Zatim sam dodala:
– Pa, pijem i sve vrste vitamina, biljnih čajeva. Muž se brine da sve uzimam po rasporedu, od početka do kraja.
– A ko vam tačno priprema ove biljne čajeve? – Sergej Palič me je pogledao bez treptaja.
– Pa, moj muž, ko drugi? – Čak sam se i osmehnula dodajući da imam sreće što imam takvog supruga kraj sebe.
Doktor je klimnuo glavom i zapisao još nešto u svoju svesku. Zatim je ustao, otišao do vrata, pogledao da li su dobro zatvorena i vratio se za sto.
„Vera, ono što ću reći može vam se učiniti kao nemoguća stvar“, počeo je da govori veoma tiho, gotovo šapatom.
„Ali molim vas, pažljivo me slušajte i nemojte donositi zaključke prerano, u redu?“
Pomislila sam – to je to, rak je u poslednjoj fazi, ostalo mi je još par meseci života.
Srce je počelo ludo da mi lupa, grlo mi se osušilo.
Slika idealnog muža se srušila u trenu
Sergej Palič se nagnuo bliže meni, brzo bacio pogled na vrata i šapnuo:
„Nije rak, polako te truje upravo tvoj voljeni suprug“, šapnuo je doktor, osvrćući se na mog brižnog muža, čiju sam siluetu mogla da vidim kroz zamućeno staklo vrata.
„Pronašli smo tragove opasne supstance u tvojoj krvi. To je otrov koji, ako se redovno konzumira, izaziva sve simptome koje imaš.“
Uši su mi počele da zuje od šoka i neverice.
– Ne, – odmahnuh glavom kao luda.
To nije istina! To ne može biti. Saša me voli, čini sve da mi bude bolje!
Sergej Palič mi je potom pokazao neki papir sa brojkama.
– Ali evo rezultata. Ovo nije nesreća ili laboratorijska greška. Neko sistematski meša otrov u vašu hranu ili piće.
– Zašto bi me, otrovao – šaputala sam kroz suze.
„Postoje različiti motivi“, govorio je doktor tiho ali jasno, kao da drži predavanje.
„Osiguranje za slučaj smrti, neka vrsta nasledstva… Ili postoji mentalni poremećaj koji se zove Minhauzenov sindrom.
To je kada čovek namerno izazove bolest kod voljene osobe, kako bi kasnije mogao herojski da se brine o njoj.
Ljudi oko njega ga hvale – oh, kakav brižan muž, jadnik, potpuno je iscrpljen bolesnom ženom!“
– Šta da radim sada – gotovo sam jecala u ordinaciji.
– Dakle – doktor me je uzeo za ruku, kao malo dete. – Sada ćeš ići kući kao da se ništa nije desilo.
Ponašaj se kao i obično, ne pokazuj da bilo šta znaš. Ali prestani da uzimaš sve što ti muž da.
Prosipaj negde čaj, ne jedi hranu. Reci da ti ništa ne dolazi u obzir zbog mučnine. A u međuvremenu, ja ću kontaktirati potrebne ljude.
— Sa policijom, ili šta? — Smrzla sam se od pomisli da će Saša biti uhapšen.
Nekako mi još uvek nije došlo do mozga da je osoba sa kojom sam živela skoro tri decenije spremna na tako nešto.
– Prvo moramo da prikupimo više dokaza – odgovorio je Sergej Palič. – Da bismo isključili druge izvore trovanja.
Organizovaću nadzor nad vašom kućom. A evo vam lek, pomoći će vam da očistite organizm od otrova i odmah će vam biti bolje.
Dao mi je svoj lični broj i rekao da mogu da ga pozovem u bilo koje vreme.
Kada sam izašla iz ordinacije, Saša je odmah skočio do mene, pogledao me u lice i zasuo me pitanjima:
– Pa šta je? Šta je rekao doktor? Imate li dijagnozu?
„Ne izgleda kao rak“, promrmljala sam, trudeći se da ga ne gledam u oči. „Prepisao mi je nove lekove i dijetu.
Rekao je da treba više da šetam, da udišem svež vazduh. I da više radim sama, kako ne bih postala depresivna zbog bolesti.
Kaže da moje stanje u velikoj meri zavisi od moje glave, – pokušala sam da lažem što ubedljivije.
Počela je da odmotava klupko laži
Saša nije mnogo poverovao u moje reči, ni u Sergejevu stručnost, te je već krenuo da traži novog doktora.
– Ovo je potpuna glupost – odbrusio je. – Naći ćemo sutra drugog doktora! Ovaj je očigledno poludeo.
– Ne! – Čak sam odgurnula njegovu ruku od sebe.
– Hajde bar da pokušamo ono što savetuje. Mislim da je u pravu – govorila sam.
Saša je stisnuo usne, ali se nije prepirao, hvala Bogu.
Kod kuće me je, kao i obično, smestio u stolicu, umotao u ćebe i otišao u kuhinju da kuva.
Čula sam kako zvecka posuđe, kako se otvaraju i zatvaraju ormarići. Pola sata kasnije pojavio se sa poslužavnikom – tanjirom supe i šoljom čaja na njemu.
„Pileća čorba“, kaže nežno, ali mu je pogled čudan. „I čaj sa nanom i medom. Hajde, sunce, jedi, treba ti snaga.“
Pogledao sam ovu vruću čorbu i osetio mučninu koja mi se diže u grlu. Da li je to zaista istina…
– Hvala, ljubavi, ali uopšte nemam apetit, – osmehnuh se na silu. – Možda kasnije, a?
– Vera, moraš da jedeš, – u glasu njenog muža se pojavio zapovednički ton. – Pogledaj se – ostala je koža i kosti! Hajde, bar par kašika!
Seo je pored mene i gledao kako podižem kašiku do usana. Nije bilo izlaza – nisam smela da izazovem sumnju.
Pravio sam se da uzimam malo supe, ali sam je onda tiho sipala nazad u činiju.
„Ne mogu“, sklonila je tanjir. „Stvarno mi je loše.“
„Onda barem popij malo čaja“, uporno je govorio. „Pomaže kod mučnine.“
Prinela sam šolju usnama, ali nisam pila, samo sam se pravio da srčem, jer je bio vreo.
A Saša je sedeo i gledao me tako pažljivo da su mi se ježili prsti. Ranije mi se činilo da je to brižan pogled, ali sada je nekako jeziv, kao kod manijaka.
„Mislim da ću legnuti“, rekla sam, odgurujući šolju. „Opet mi se vrti u glavi.“
– Naravno, dušo, – Saša me je odmah uhvatio za ruku. – Hajdemo, pomoći ću ti da odeš do spavaće sobe.
Noću sam se pravila da spavam, ali sam posmatrala muža kroz poluzatvorene kapke.
Sedeo je pored i zurio u mene tako neprestano da su mi se ježile kože. A izraz lica mu je bio nekako… čudan.
Ne može se reći da li je iskreno zabrinut ili se pita koliko dugo još moram da patim.
Ujutru sam rekla da se osećam malo bolje i da želim sam da napravim doručak.
„Doktor je rekao da moram više da se krećem“, insistirala sam, iako je on po svaku cenu želeo da ga napravi, pod izgovorom da me ne muč, ali sam dodala da ne mogu više samo da se izležavam kao olupina.“
– Ne – odbrusio je, a glas mu je zvučao tako besno da sam se stresla. – Ja bolje znam šta ti treba. Lezi!
Odjurio je u kuhinju, a ja, čekajući da mu se koraci utišaju, brzo sam izvadila iz tašne tablete koje mi je Sergej Palič dao.
Progutala sam jednu, zalila je vodom iz čaše koja je od večeri stajala na noćnom stočiću.
Onda je počela neka čudna igra.
Pravila sam se sve slabija i slabija, kako bih imao razlog da ništa ne jedem, ali sam istovremeno pokušavala da ostanem svestan, da posmatram njega.
A on je postajao sve nervozniji, videvši da odbijam da jedem.
„Jedi, ili se nikada nećeš ugojiti!“, viknuo je, gotovo prisilno stavljajući kašiku na moje usne. „Hajde, još jedan zalogaj!“
„Ne mogu“, okrenuo sam se, pretvarajući se da ću povraćati.
Pronašla otrov
Jedne večeri, kada je otrčao do prodavnice da kupi namirnice, odlučila sam da pretražim kuhinju.
U ormariću sa čajevima, u najdaljem uglu, našla sam kutiju bez etiketa.
Otvorila sam je – i u njoj je bio neki beli prah. Ruke su mi počele da se tresu – da li je to zaista to, baš ta stvar?
Odmah sam pozvao Sergeja Paliča.
„Mislim da sam pronašla prah“, šapnula sam u telefon. „Izgleda kao da je to otrov.“
„Ne diraj ga“, brzo reče doktor. „Biću tu za sat vremena. Gde ti je muž?“
– Otišao je u prodavnicu, ali će se uskoro vratiti.
– Odmah napusti kuću, – glas doktora postade uznemiren.
– Ponesite samo najneophodnije stvari i izlazite odatle. Idite kod komšija ili u kafić. Samo nemojte ostati sami.
Brzo sam zgrabila dokumenta, telefon, nešto novca i istrčala iz stana.
Napolju je baš padala kiša, ali me nije zanimalo vreme – adrenalin u mojoj krvi je ključao, terajući me napred.
Otrčala sam do kafića na uglu, sakrila se u najdalji ćošak i naručila piće koje nisam ni takla.
Policija preuzela slučaj
Oko četrdeset minuta kasnije, Sergej Palič se pojavio u kafiću sa dvojicom muškaraca. Izgledali su kao obični momci, u civilu, ali su im stroga lica odmah jasno govorila da su policajci.
„Sada ste bezbedni“, rekao mi je doktor, sedajući pored mene. „Ovi momci su iz policije, pomoći će vam.“
„Jesi li siguran da je to otrov?“ upitala sam, još uvek se nadajući čudu.
– Nažalost, da, – Sergej Palič je saosećajno pogledao. – Uzeli smo uzorke iz vašeg doma, oni su već u laboratoriji. Ali preliminarni test je pokazao potvrdne rezultate.
– Ali zašto? – Više nisam mogla da zadržavam suze. – Zašto je to morao da uradi?
„Osiguranje“, odgovorio je jedan od policajaca. „Vaš muž ima ozbiljne dugove zbog kocke za koje niste znali.
A vi imate veliku polisu životnog osiguranja. Ako biste vi…… on bi bio jedini koji bi dobio novac.
Osim toga, nedavno vam je otac prepisao i veliko nasledstvo“
Setio sam se kako me je Saša ubedio da uzmem ovo osiguranje pre nekoliko meseci.
„To je za tvoj duševni mir“, uverio me je tada. „Nikad ne znaš šta može da se desi u životu.“
– Dakle, hteo je da me… ubije? – Jednostavno nisam mogla da shvatim. – Čovek sa kojim živela deceniama i osnovala porodicu?
„Ljudi se ponekad menjaju. Kocka je ozbiljan porok, totalno mu je izmenila svest.
Sreća što smo sve otkrili na vreme i nije uspeo da vam nanense teže posledice“, tiho reče Sergej Palič.
Iste večeri Saša je bio uhapšen, a ja samo o svemu obavestila ćerku i sina.
Prilikom pretresa naše kuće pronašli su ne samo otrovnu supstancu, već i knjige o raznim otrovima, beleške o dozama i simptomima.
U početku je Saša sve negirao tokom ispitivanja, ali onda, kada su mu dokazi gurnuti pod nos, popustio je.
Zaista, dugovao je mnogo novca nekim okorelim kockarima i tražio je način da to brzo otplati, jer su mu pretili da će oteti našu decu.
Osiguranje mu se činilo kao idealno rešenje.
„Nikada te ne bih povredio“, rekao mi je na našem poslednjem sastanku pre suđenja. „Voleo sam te! Jednostavno se tako desilo…“
Pogledala sam ga kroz staklenu pregradu i nisam prepoznala čoveka sa kojim sam proživela skoro ceo svoj život.
Deca su mi bila velika podrška, a sa ocem su prekinuli svaki kontakt, ne pokušavajući ni na koji način da ga opravdaju zbog problema sa kockom.
Ja sam odlučila da ga ne teretim, ali je uslov da mu lečenje bude obavezno.
Nisam mogla da gledam oca svoje dece iza rešetaka.
Međutom, ukoliko budem dobila izveštaje od lekara da nema nikakvog pomaka u lečenju, više neću imati milosti i sve ću prepustiti nadležnim organima.
Brzo sam očistila svoje telo od otrova, ali rane na srcu su ostale ogromne.
Posvetila sam se poslu, i deci. Ono što mi tera loše misli jeste vest da je moća ćerka trudna, te sam dobila volju da se potpuno oporavim kako bih bila super baka.
Osim toga, osnovala sam organizacju koja pomaže svim ženama koje trpe bilo kakav oblik porodičnog nasilja.
Kroz našu zajednicu se trudimo da ih što pre osamostalimo kako bi se spasle iz tog pakla.
Preživela sam i imam potrebnu dajavno ispričam svoju priču.
I ako to pomogne bar jednoj ženi da prepozna opasnost i spase se, onda nije bilo uzalud“, zaključila je Vera u svojoj ispovesti.
(Stil)