Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri.
Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost.
Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
Sveti Teofan u misli za 27. sredu po Pedesetnici želi da istakne važnost prostog, iskrenog i potpuno posvećenog prihvatanja Božijeg Carstva, kakvo je to prihvatanje deteta.
On podseća da vera nije nešto što se može dokučiti ili analizirati razumom, već nešto što treba da se prihvati s verom, srcem i poverenjem, bez previše razmišljanja ili analize.
Razum, kaže, može biti koristan u mnogim aspektima života, ali kada je u pitanju vera, on samo hladi našu predanost i slabi život u veri.
Kao primer, Sveti Teofan koristi analogiju s hranom: kada neko okusi zdravu i ukusnu hranu, on je prepoznaje kao korisnu i ne treba mu naučna objašnjenja da bi bio siguran u njenu vrednost.
Na sličan način, vera se prihvata kroz lično iskustvo, a razum nije ključ za njeno razumevanje, već upravo to lično duhovno iskustvo.
U zaključku, Teofan upozorava da previše analize i „razumskog“ pristupa veri može da nas udalji od istinske vere i onog što ona pruža. Poverenje, prostota i posvećenost su ključni za istinsko verovanje i život u veri.
„Koji ne primi Carstvo Božije kao dete neće ući u njega (Lk. 18,17). Kako ga, pak, primiti kao dete? Evo kako: u prostoti, punim srcem, bez premišljanja. Razumska analiza je neprimenjiva u oblasti vere.
Ona može imati mesta samo u onome što joj prethodi. Kao što onaj koji vrši anatomski pregled razlaže telo do detalja, ali ne vidi život, tako i razum, ma koliko rasuđivao, ne može da shvati silu vere.
Sama vera pruža sagledavanja koja je u potpunosti čine sposobnim da u celosti odgovara na sve potrebe naše prirode. Ona obavezuju svest, savest i srce da je prihvate.
Oni je i prihvataju, i prihvativši je, neće više da se odvoje od nje. Isto se dešava sa onim ko okusi prijatnu i zdravu hranu: okusivši jednom, on zna da je ona hranljiva i ubraja je u red onih namirnica kojima se hrani.
U tom ubeđenju hemija mu ne pomaže ni pre ni posle. Njegovo ubeđenje je zasnovano na ličnom iskustvu, koje je neposredno.
Tako i onaj koji veruje istinitost vere poznaje neposredno. Sama vera u njega useljava nepokolebivo ubeđenje da je [reč o istinskoj] veri. Kako posle toga da bude još i razumna?
Razumnost vere se i sastoji u tome što se neposredno zna da se radi o veri.
Razum samo šteti stvari, hladeći veru i slabeći život po veri. I što je najteže – on se nadima i odbija blagodat Božiju. Time dovodi do najgoreg zla u hrišćanskom smislu“.
(Religija)