U blizini Ćurpije i u podnožu Kučajskih planina, nalazi se čuveni srpski manastir Ravanica.
Njega je knez Lazar sazidao između sedamdesetih i osamdesetih godina 14. veka, a danas stoji ponosno i kao spomenik preživljenih muka pod Turcima.
Knez Lazar je nakon podizanja zadužbine, manastira Ravanica, izdao povelju u kojoj je objasnio zašto je to i učinio i ona je sačuvana u samo dva prepisa.
Kako u jednom prepisu stoji, knez Lazar se na ovaj način zahvalio Bogu na svemu što je imao, ali i za to što je mogao da predvodi svoj narod.
Malo je reći da je manastir Ravanica doživeo napade tokom godina svog postojanja, a čak je i spaljivan.
Kako je knez Lazar stradao u Kosovskom boju, Ravanica je postala meta turskih napadača. Doduše, glavna crkva nije bila potpuno oskrnavljena, ali je ostala bez mnogih relikvija.
Ovaj manastir je prolazio kroz nekoliko teških perioda od kojih je jedan bio neposredno pre Velike seobe Srba 1609. godine, kada je neprestano paljen i rušen.
Tada su mnogi monasi odlučili da krenu za patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, a sa sobom su poneli i mošti kneza Lazara.
Monasi su stigli do manastira Vrdnik na Fruškoj gori, koji je posle i preimenovan u Malu Ravanicu.
Ovaj manastir je bio sedište brata kapetana Koče koji je vodio važnju bitku protiv Turaka, a nakon što je buna ugašena – oni su rešili da se osvete pobunjenicima.
Odlučili su da unište pravoslavne svetinje i i tako u Ravanici sada imamo priliku da vidimo ostatke freski, koje su jedva preživele turske napade.
Takođe, unutar crkve su spušteni svodovi od ulaza, kako Turci ne bi mogli da ulaze na konjima.
Mnogi vredni Srbi su kasnije obnavljali ravanicu, pa je zabeleženo da se to radilo i za vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka.
Ipak, niz nevolja nije prestao da pogađa ovaj manastir, posebno tokom Prvog i Drugog svetskog rata, kada su okupatori razorili sve što je preostalo od zadužbine kneza Lazara.
Sve do 20. veka manastir nije značajno obnavljan, ali kasnije je došlo do potpune rekonstrukcije i restauracije.
Mošti kneza Lazara su ponovno položene u njegovu zadužbinu tek u 20. veku, tačnije 1989. godine.
Nekada je manastir imao sedam kula
Manastir je obogaćen izvanrednim ukrasima, pri čemu je većina ornamenata inspirisana prirodnim elementima.
Iako su sačuvane samo tri kule i deo severnog bedema, nekadašnji zapisi spominju da je postojalo čak sedam kula, š
to ukazuje na potrebu za snažnim bedemima tokom izgradnje radi zaštite manastira. Ikonostas datira iz 19. veka, a životopis je nedovoljno očuvan.
Ipak, jasno se na freskama mogu prepoznati kompozicije cara Lazara, carice Milice i njihove dece. Freske su vidljive na kupolama, zapadnom delu i stubovima
. U crkvi se takođe nalaze posmrtni ostaci prepodobnog Romila Ravaničkog.
Od 1946. godine, manastir je prešao u ženski red, a na čelu mu je igumanija. Trenutno tu funkciju obavlja igumanija Marija Čeperković, koja zajedno sa svojim monahinjama priprema različite meleme i tinkture za pomoć bolesnima.
Posebno je poznata mati Zinovija, koja priprema lekovite preparate i za najteže bolesti.
Zahvaljujući prisustvu moštiju kneza Lazara u manastiru, kako tvrde mnogi, česti su slučajevi isceljenja kraj njegovog groba, o kojima postoje brojni javni izveštaji.
(Žena)