Sara Gormlej je u svojim memoarima „The Order of Things“ otkrila kako se vratila na porodičnu farmu kako bi se brinula o majci na samrti, a to joj je zauvek promenilo život.
„Devojke, dođite ovamo da mogu da vas zagrlim“ rekla je, pozivajući moje prijateljice sa fakulteta u krevet. Uspela je da izgovori jednu od svojih prepoznatljivih Suzan Gormlej rečenica, uprkos cevi za kiseonik koja nikako nije ostajala na mestu preko njenog lica.
Stalno se igrala s njom i pitala sestru može li da „izvadi tu prokletu stvar“, kao da je kiseonik problem, a ne tumor“, piše Sara, a prenosi „Huffpost“.
Devojke su bile Nensi, Bruks i Tipet, „i iako smo bile žene u 40-im godinama“, nastavlja Sara, još su se uvek osećale kao devojke koje su se upoznale na Univerzitetu DePauw, kad im je najveća briga bila da odluče u koji će bar izaći u četvrtak uveče.
„Ja se nisam udala i nemam dece.“ Majka je, dodaje Sara, odlučila da prekine lečenje mesec dana ranije, pa su znale šta ih čeka, baš kao što je slutila šta je čeka kad je dala otkaz u San Francisku i vratila se kući u Ohajo tog novembra.
„Iako je bila ponosna na moj profesionalni uspeh, mama se brinula zbog stresa na mom poslednjem poslu u tehnološkom sektoru.
Njeno prihvatanje mog predloga da pauziram kako bih bila s njom bilo je jedan od prvih znakova koliko je bila bolesna.“
„Kad sam se odselila s farme, pa čak i nakon fakulteta, razgovarala sam s njom svaki dan. To je bila naša rutina. Pričala bih joj sve o našim prvim stanovima u Čikagu, o momcima i lošim dejtovima. Mama je znala koja od nas mrzi svoj posao, ko se ošišao loše i ko je trebalo da jede samo peciva i banane ako želi da prestane da trči u wc.
Mama je znala sve to jer sam joj pričala, i s vremenom su devojke postale i njene. Pogledala sam Tipet pored Bruks na krevetu. Njen otac je umro tokom našeg zadnjeg semestra, i pitala sam se kako joj je da sada bude ovde.
Setila sam se kad je došla da poseti farmu za praznik rada kad smo bile u kasnim 30-ima. Sele smo u vrt, gde je mama sedela kao domaćin, s čašom Šardonea u ruci.“
„Ispričaj nam kako je bilo odrastati s ocem profesorom,“ rekla je mama.
Nikad nije upoznala gospodina Tipeta, ali umesto da priča o nekim trivijalnim stvarima, stvorila je prostor za razgovor o nečemu važnom. „Ono čega se najviše sećam je Tipetin pogled pun zahvalnosti što ju je mama pitala i zatim slušala.“
„Mama i ja smo razgovarale o tome koliko joj je još vremena preostalo, ali gledajući kako priznaje ono što se događa nekom drugom, ostala sam bez daha.
Devojke su sada bile svedoci, i moje srce se ispunilo dok sam se prisećala drugih dragocenih trenutaka koje su one proživele s mamom.“
Setila sam se, dodaje, kako plešemo ispred benda koji svira „Shout“ na venčanju Dona i Nensi.
„Mama je skočila na plesni podijum, ruku podignutih u vazduh, s mokrom belom kosom od znoja i plesnim stilom koji nije bio vešt, ali je pokazivao oduševljenje.
Na snimcima te večeri, može da se vidi kako je pomatramo sa svog stola na ivci plesnog podija, najpre se smejući, a onda shvatajući da izgleda kao da se smejemo njoj.
U sledećem trenutku vidiš nas, jednu po jednu, kako joj se pridružujemo, mašući sopstvenim rukama u najvišem obliku divljenja.“
Odnosi majke i ćerke su komplikovani, i još uvek pokušavam da se odvojim od mame, ali ljubav između nje i mojih prijateljica bila je jednostavna“, objašnjava Sara.
„Mamine oči su treptale, a ja sam se pomerila i sela sa njene desne strane. Uzela sam njenu ruku u svoju i primetila koliko su nam ruke slične, iako su njene izgledale manje, poput dečjih.
Osetila sam da pokušava nešto da mi kaže. Devojke su još bile tamo, sve tri s druge strane njenog tela, poput malog zbora koji posmatra mene i mamu.“
Ispružila je drugu ruku i nežno dotakla ćerku po nosu kažiprstom.
„Nikada me pre nije tako dotakla. U početku sam mislila da želi da mi kaže: vidim te ili poznajem te. Ali pokušavala je da kaže nešto važnije. Zatim je istim prstom dotala svoj nos. I u najtišem, ali najjasnijem glasu rekla jednu reč: ‘Srećna.’
Srećna. Pustila sam da me ta reč preplavi“, kaže Sara.
“Želela sam da mama zna da sam čula i ponovila sam istu reč. Kad sam je izgovorila, osećala sam se kao da potpisujem neki ugovor između nas.
Srećna. Svesnost o onome što se događa, i koliko smo blizu kraja, mogla je ispuniti ovaj trenutak dubokom tugom. Pre nego što sam uspela da razumem šta znači, pustila mi je ruku i glava joj se još dublje spustila na jastuk. ‘Moram da zatvorim oči’, tiho nam je rekla.“
„Gledajući unazad, vidim kako je mamina jedna reč bila o tome kako smo obe imale sreće što smo imale jedna drugu, ali i o njenoj sigurnosti da će devojke nastaviti da me podržavaju.
Njihova prisutnost to jutro ju je umirila, i sad zamišljam kao da je došlo do predaje, kao da joj je znanje da me može poveriti njima olakšalo približavanje smrti.
Bila je subota kad smo stajale u kuhinji. Mama je umrla u ponedeljak. Nakon toga što mi je rekla, život gledam sasvim drugačije…“
(Žena)