Momčilo Gavrić je na početku Prvog svetskog rata imao jedva osam godina i bio je osmo dete svojih roditelja oca Alimpija i majke Jelene. U avgustu 1914, austrougarski vojnici su činili velike pokolje civilnog stanovništva u kojima je nastradala i porodica Gavrić.
Otac je, spremajući ukućane za zbeg, Momčila poslao kod strica da nađe zapregu. U međuvremenu su stigli austrougarski vojnici zapalili kuću i počeli ubijati redom članove porodice Gavrić. Mali Momčilo se u tom trenutku upravo vraćao kući, bio je svedok pokolja.
„Video sam u svom dvorištu da su napravili jedan pokolj i masakr. Ubili su mi sedmoro braće i sestara i oca i majku. Kad sam video plamen da gore čardak i kuća ja sam stao ispred jednog grma i gledao sam, i kada sam video onu krv, puno dvorište krvi, poklani svi, pobijeni… Ja nisam smeo ni jedne reči da progovorim.“
Mali Momčilo je ostavši bez najmilijih krenuo na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije i ispričao šta se dogodilo. Vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu a on je postao vojnik.
„Pitali su me vojnici ‘Šta ćeš ti, bato, ovde?’ ja sam im plačući kaz’o ‘Švabe su mi ubili oca i majku i sedmoro braće i sestara, došao sam da tražim ovde od vas neki top da pobijem onu švapsku žgadiju’, na to su oni mene odveli kod majora Stevana Tucovića koji je bio komadant šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Odvedu me kod njega i ja njemu to isto ponovim a on kaže ‘Sinko ne možemo mi tebi dati top. Top je jedno veliko oružje koje se ne može nositi u ruci ili u džepu. Nego daćemo ti bombe i to ću ti dati jednog užičanina koji će otići da ti osveti tu tvoju familiju. I onda mi je on izneo jednu malu puškicu. Možda je bila pola kilograma teška.“
Učestvovao je u Cerskoj i Kolubarskoj bici, albanskoj golgoti, ranjen je na Kajmakčalanu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i demobilisan je sa dvanaest godina kao najmlađi podnarednik na svetu.
Za junaštvo u bojevima na Gučevu i Kolubarskoj bici mali Momčilo unapređen je u čin kaplara, najmlađeg na svetu. Početkom 1915. preživeo je epidemije koje su desetkovale stanovništvo Srbije. Poslednji se povlačio sa svojim „Drincima“ pod teškim borbama, jer je divizija imala zadatak da štiti nepregledne zbegove u klisuri Ibra. Držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, mali Momčilo je prešao preko zavejanih albanskih planina.
„Sa teškom smo mukom podnosili tu Albaniju. Ja sam takođe teško podnosio. Da mi nije bilo jednog venčića, saraga koji mi je jedan vojnik dao i kazao ‘Kaplare ovo ti dajem i ime mog unuka ako je on živ njemu za života ako je on mrtav za pokoj duše. Vodi računa da ne jedeš ništa više nego jednu ribicu na dan.’ To su bile male ribice, to su ukevi ili saragle. Hvatali su ih u Skadarskom jezeru i sušili. Bile su mnogo slane. Ko pojede dve ili tri on je bukvalno izdahnuo pijući vodu. Ja sam poslušao onog starca i jeo sam stvarno jednu ribicu. Tako da sam mesec dana kroz Albaniju preživeo…“
Momčilo je stigao do Krfa 15. Januara 1916 godine. U grčkim maslinjacima, pružena im je adekvatna zdravstvena nega i još dobra francuska hrana. Mali Momčilo se brzo oporavio. Dobio je novu uniformu i novu pušku te upućen na Solunski front. „Naišao je general Živojin Mišić i video me na položajima. Pitao je Stevana Tucovića „Šta traži ovo derište na frontu?“ on mu je odgovorio ‘Nije to derište. To je borac još od Cerske bitke. Njemu su pobijeni svi u kući. Sedmoro braće i sestara i otac i majka.“
Na to mu Vojvoda Živojin Mišić odgovorio: „Majore Tucoviću proizvedite Gavrića u čin podnarednika i neka se to pročita pred celom divizijom“. Posle proboja Solunskog fronta peške je stigao do Beograda i nastavio ka Sloveniji, gde je na Karavankama branio „braću“ od Italijana. Kad se Drinska divizija vratila u Beograd, pukovnik Tucović mu izdade poslednju naredbu, da ide u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju srpskih siročića. Bio je jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi.
Posle tri godine u gimnaziji „Henri Rajt“, stigla je Pašićeva naredba da se sva srpska deca vrate, jer su neophodna Srbiji koju je rat prepolovio. Siročiće su, umesto lepe reči, na beogradskoj železničkoj stanici sačekali žandari sa zadatkom da ih razvode kućama. U Trbušnici je zatekao demobilisane ratnike, kako životare u bedi. Odlučio je da krene svojim putem. Godine 1929. Momčilu je stigao poziv za regrutaciju. Javio se u kasarnu u Slavonskoj Požegi i rekao da je četiri godine ratovao, da je ranjavan i nosilac Albanske spomenice. Oficir Hrvat izdrao se i tražio da napiše priznanje da laže. Momčilo to nije hteo da uradi i odležao je dva i po meseca u zatvoru.
Posle vojske Momčilo se vratio u Beograd i završio grafičarski zanat i obuku za vozača. Oženio se Kosarom, s kojom je radio u fabrici hartije „Vapa“. Mobilisan je pred Aprilski rat 1941. u artiljerijski puk Vojske Kraljevine Jugoslavije u Kolašinu. Njegovu diviziju zarobili su Nemci i okružili bodljikavom žicom, ali je on uspeo da pobegne Uspeo je da se vrati u Beograd, gde su prijatelji uspeli da ga vrate u fabriku „Vapa“, gde je bio asistent Jevrejinu koga nacisti nisu dirali do 1943, jer im je bio potreban kao stručnjak.
Tada su ih uhapsili obojicu. Momčila Gavrića su odveli u logor na Banjici, odakle je pušten posle nekoliko meseci. Postoje pretpostavke da je spasen zahvaljujući Dragom Jovanoviću, zloglasnom šefu policije. On je njegov dosije pokazao Nemcima a ovi su pustili starog ratnika. Momčilo Gavrić je sa radošću dočekao oslobođenje 1944. ali mu je ono brzo preselo. Neko ga je optužio za kolaboraciju i izveden je pred streljački stroj. Srećom, naišao je skojevac kome je tokom okupacije davao dragoceni papir, i to ga je spaslo od smrti.
Ipak, to nije bio kraj Momčilovim mukama, iako se povukao u sebe i retko je s kim razgovarao. Aktivisti „Narodnog fronta“ došli su 1947. na vrata Momčila Gavrića i tražili novčani prilog za „bratski narod u Albaniji“. Momčilo preko toga nije mogao da pređe, rekao je: „Ne dam ništa Arbanasima. Osetio sam ja dobro to njihovo bratstvo 1915. kad su nas ubijali“. Zbog toga je osuđen na godinu i po zatvora. Kad se vratio, dugo nije govorio. Sporazumevao se samo pokretima ruku i mimikom. Njegova porodica mislila je da je onemeo. Kasnije je počeo da govori, ali do smrti nije rekao gde je bio u zatvoru i šta su mu radili.
Svoj život, nakon toga, nastavio je sa porodicom – suprugom i dva sina, pričajući im događaje iz Velikog rata, ali mu nisu verovali. Čak i najbliži prijatelji, poznanici mislili su, poput ljudi iz vojnog odseka 1929. godine, da je Gavrić nadaren za bajke, jer priča nešto što je potpuno nemoguće. Njegov život menja list Politika, koji 19. januara 1964. godine objavljuje članak pod nazivom „Gde je podnarednik Gavrić.“ Naime, ugledni pukovnik Ćirić, ranije potporučnik iz Velikog rata, otišao je u Politiku i zatražio da napišu tekst o Gavriću kako bi ga pronašao nakon tačno pola veka. Inače, Ćirić je sve vreme proveo sa Gavrićem, tokom ratovanja.
Ubrzo, podnarednik Momčilo Gavrić se javio na raport pukovniku, koji mu je sačuvao kaplarsku i podnaredničku platu iz rata, pretvorenu u zlatnike zbog inflacije, vojničku knjižicu i Albansku spomenicu, a tražio ga je čitavih pedeset godina da mu to uruči. Njihov susret, veoma dirljiv, ispratili su novinari, a od tada, pa do kraja života, Momčilo Gavrić nije se susretao sa nepoverenjem. Gostovao je po školama i Domovima kulture, gde je rado pričao o svojim ratničkim danima, kada je sa slavnom Drinskom divizijom oslobodio Srbiju.
Momčilo Gavrić preminuo je 28. aprila 1993. godine u Beogradu. Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Miteran mu je 1985. dodelio orden, a general Lepardije je rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“.
Od Srbije je ovaj veliki junak dobio veliki zaborav!