Efimija Topolski, rođena kao Jasna Topolski, postala je iskušenica u manastiru Gradac nakon studija.
Mati Efimija otvorila je dušu i podelila priču o majci, otkrivajući nepoznate detalje o njihovom posebnom odnosu.
Gostujući u emisiji „Dok anđeli spavaju“, prisetila se trenutka kada je njena majka poželela da krene istim putem i posveti se monaškom životu, ali i trenutka spoznaje koji je promenio sve.
– Mislim da mama nije želela da budemo razdvojene. Osetila je da bi i ona mogla da postane monahinja, više je želela da bude blizu mene.
Ali ja sam je zamolila da ode i pomogne vladici Fotiju, u prvim godinama njegove službe u Šibeniku. Poslušala me je – ispričala je monahinja Efimija.
Međutim, upravo tada, njena majka je shvatila da monaški život nije njen poziv.
– Uvidela je da nije za monaštvo, već da je samo želela da ostane uz mene. Dogovorile smo se da, kada više ne bude mogla da živi sama, dođe kod mene – ali kao mama, a ne kao monahinja – otkrila je Efimija.
A onda je otrkila suštinu monaškog poziva.
– Za monaštvo je potreban božanski priziv, a ne samo želja da se bude negde sa nekim.
Otac koji je pobegao iz logora
Sudbina njenog oca, Vladana, bila je podjednako dramatična. Kao mladić, sa samo šesnaest godina, odveden je u logor u Nemačkoj. Bukvalno je izmakao smrti.
– Otac je nerado govorio o tome. Čak ni tačno ne znam u kom logoru je bio. Znao je samo da kaže: ‘Uhapsili su me, odveli na Banjicu, a zatim u Nemačku’ – prisetila se.
Porodica ne bi ni saznala za njegovu strašnu prošlost da jednog sparnog leta nije usred noći počeo da vrišti i u snu steže suprugu. Kada se probudio, ispričao joj je sve.
– Kada su ih izveli iz logora na streljanje, otac i jedan austrijski Jevrejin odlučili su da beže. Utrčali su u šumu, a za njima Nemac. Popeli su se na drvo, i kada je Nemac naišao, otac je skočio i savladao ga – otkrila je.
Nakon toga, dvojica begunaca preplivali su Dunav. Pošto Jevrejin nije znao da pliva, Vladan ga je vukao kroz vodu. Kasnije, posle rata, upravo taj čovek mu je pomogao da dobije posao u Beču.
Njegove priče delovale su neverovatno, toliko da mu ponekad ni rođena ćerka nije verovala.
– Setim se filma „Velika riba“. Sin je bio ljut na oca jer su njegove priče zvučale kao bajke, ali na kraju se ispostavi da je sve bilo istina, samo malo ulepšano.
Tako sam i ja mislila da tata preteruje, naročito kada je tvrdio da zna da vozi avion. Govorio je: ‘Postao sam pilot u Banjičkom logoru’.
Toliko smo ga zadirkivali da je jednog dana iskopao papir na kojem je pisalo da je zaista bio odlikovan kao pilot u Narodnooslobodilačkoj borbi.
Naljutio se i bacio odlikovanje kroz prozor, pa ga je baka kasnije tražila – kroz osmeh se priseća monahinja Efimija.
Ko je Mati Efimija?
Efimija Topolski, rođena kao Jasna Topolski 1965. godine u Beogradu, diplomirala je slikarstvo 1988. godine, a magistrirala 1991. godine na Fakultetu likovnih umetnosti.
Njen umetnički uspon bio je obećavajući – izložbe, nagrade, priznanja. Međutim, 1992. godine donosi odluku koja menja tok njenog života.
Postaje iskušenica u manastiru Gradac, a 1996. godine dobija monaško ime Efimija. Od 1998. narednih 17 godina provela je kao igumanija u manastiru.
– Nedugo pošto sam završila postdiplomske studije, odlučila sam da svoj život u potpunosti posvetim Gospodu – kazala je.
Iako je njen put bio duhovan, nikada nije prestala da stvara.
– Slike su moj unutrašnji svet, emocije u kojima se ljudi prepoznaju. Za mene ne postoji granica između svetovnog i duhovnog. Jedino merilo istinske vere je naš odnos sa drugima.
Pravi Hristov sledbenik voli sve ljude, jer Hrist je razapet zarad svih – zaključila je monahinja Efimija.
(Kurir)