Dejzi i Vajolet Hilton živele su život ispunjen nasiljem, eksploatacijom i teškim momentima, a opet nikada nisu odustale, prevazišle su sva očekivanja i predstavljaju svojevrsnu inspiraciju mnogima
Životna priča sestara Dejzi i Vajolet Hilton je mračna i bolna.
Ove sijamske bliznakinjespojene u kuku rođene su 1908. u Velikoj Britaniji. Iako su doktori predviđali da neće preživeti dugo nakon rođenja one su ih demantovale i živele do 60. godine.
Ipak taj život nije bio bajka.
Njihovo stanje podrazumevalo je da dele krvne sudove, ali njihovi organi su bili odvojeni što je njihov slučaj činilo jedinstvenim u svetu.
Da su rođene u današnje vreme, doktori bi ih lako mogli razdvojiti, ali u tada to nije bila opcija.
Devojčice su još na početku svog života doživele tragediju, njihova majka nije bila udata i shvatala je njihovo stanje kao svojevrsnu kaznu za svoje grehe, pa ih je prodala Merti Hilton koja je postala njihova zaštitnica.
Međutim Meri je u njima videla samo novac i profit, pa ih je tako od malih nogu izlagala znatiželjnim pogledima za sitan novac.
Detinjstvo su provele u smrdljivim pabovima gde su ih nepoznati ljudi dodirivali ne bi li se uverili da su zaista spojene u kuku i da nisu samo još jedna prevara u nizu, pa je tako logičan sled okolnosti bio na nastave da „nastupaju“ ne bi li zabavile te iste ljude.
Kako su rasle, devojčice su bile pod konstantnim zlostavljanjem kako fizičkim, tako i psihičkim od strane njihove „zaštitnice“ Meri Hilton.
Ukoliko je ne bi slušale, dobijale su jezive batine kožnim kajišom i to je trajalo godinama, sve dok ih je Meri iskorošćavala za novac i terala da nastupaju u raznim cirkusima gde su ih prikazivali kao nakaze.
Njihov život nije bio njihov, ukrali su im ga izolovajući ih iz društva i tretirajući ih kao da su marionete umesto ljudska bića.
1915. kada su imale 7 godina, Meri ih je odvela u obećanu zemlju, Ameriku.
Prvobitno nisu hteli da ih prime u zemlju zbog njihovog medicinskog stanja, ali ih je Merina lukava medijska manipulacija na kraju naterala na to. Ubrzo je Meri umrla a bliznakinje su pale u ruke njene ćerke i muža.
Dejzi i Vajolet su bile tinejdžerke, ali njihov život je bio u potpunoj kontroli i podređenesti Edit i Majera Majersa koji su ih tretirali kao da su one njihovo vlasništvo i kao da mogu sa njima da rade šta god požele.
Primoravali su ih da budu na „sceni“ satima, svirale su instrumente i zabavljale publiku, a ako bi se požalile brutalno bi ih kažnjavali i pretili da će ih smestiti u instituciju.
Uprkos njihovoj neverovatnoj popularnosti, devojke nikada nisu videle ni paru od krvavo stečenog ogromnog bogatstva zahvaljujući upravo njima.
Nastupale su rame uz rame sa mnogim popularnim zvezdama toga doba, uključujući i Čarlija Čaplina i zarađivale veliki novac za to vreme, u roku od nedelju dana njihov honorar bi dosezao i do 5 000 dolara. Ipak ta suma nikada ne bi stigla u njihove ruke.
Sve što zarade uzimali bi njihovi staratelji, otac i ćerka Majers.
1920.-ih čuveni iluzionista Hudini zainteresovao se za bliznakinje. Savetovao ih je da unajme advokata ne bi li bolje razumele svoju situaciju u kojoj su se trenutno nalazile.
Do 1931. uz pomoć advokata i Hudinija uspele su da steknu svoju samostalnost.
Zaradile su 100 000 dolara i oslobodile se kandži nasilnih i surovih staratelja Edit i Majera, te započele novo poglavlje u svom životu.
Žudele su za romansom i ljubavlju, ali njihovo stanje im je znatno komplikovalo ljubavne veze.
Vajolet je želela brak, ali imala je problema da dobije dozvolu, jer se smatralo da je nemoralno i nedostojno da se jedna od sijamskih bliznakinja uda.
Ipak na posletku obe su uspele da se udaju, ali ti brakovi nisu bili dugog veka.
Slavu su stekle u filmu „Nakaze“ 1932.godine, što im je učvrstilo položaj u društvu i omogućilo mesto u istoriji.
A 1942. su napisale svoju biografiju „Životi i ljubavi sestara Hilton“, gde su opisale svoj bogati život koji je zapravo bio robovski, jer su neumorno morale da rade pod teškim uslovima.
Takođe su istakle svoju želju za individualnošću i privatnošću i slobodom, želeći da žive život kao normalne žene, a ne spaktakl.
U kasnijem dobu susrele su se i sa finansijskim problemima. 1950 snimile su film o svom životu „Vezane doživotno“, nadajući se da će povratiti nešto od svoje nekadašnje slave.
Takođe su u jednom trenutku imale i svoj štand gde su prodavale hot dog, ali im je taj posao vrlo brzo propao.
Do 60-ih sav njihov novac i popularnost su nestale i morale su da rade na kasi u supermarketu gde je gazda prodavnice uvideo njihovu situaciju i pomogao im napravivši takve kase da devojke slobodno mogu da rade svaka na svojoj.
U januaru 1969. u dobi od 60 godina Dejzi je umrla, a dva dana nakon ne i Vajolet od komplikacija nastalih usled gripa.
(Stil)