Životi mnogih su teški, ne moramo ih nepromišljenim postupcima ili grubim rečima činiti još težim
Beograd, Svetogorska ulica, jedna od niza pekara negde oko 19 časova…
Ulazim da kupim hleb za sutra, neradni je dan i mrzeće me da rano izlazim, volim njihove domaćinske proizvode, a i usput su mi, blizu stana. Osoblje skroz okej, znamo se, pa se komšijski malo prisnije pozdravljamo.
U pekari nas nekoliko: prodavačica, prodavac u tridesetim godinama i nekoliko kupaca, među kojima sam i ja. Kupujem nekoliko proizvoda i krećem ka kasi u momentu kad u pekaru ulazi beskućnik – ili neki težak socijalni slučaj. Rekla bih da ima oko 50 godina i sigurna sam da nije bio ni pijan ni drogiran. Na njemu najofucanija moguća garderoba, ućebani džemper i donji deo trenerke, nosi bradu, a kosa mu prljava i neočešljana već toliko dugo da su počeli da mu se formiraju dredovi. Prodavac ga gleda podozrivo i neprijateljski.
Ne obraća mu se sa „izvolite“, već s gađenjem čeka da druga strana progovori. Ovaj tiho pita jesu li krofne van rafa sveže (u to vreme, pred zatvaranje, proizvodi se prodaju po smešnoj ceni, tipa tri krofne ili četiri kroasana za sto dinara). Prodavac drsko odgovara pitanjem: „A šta ti (TI, a ne Vi) misliš, nisu valjda od juče?“ Ovaj ćuti i kaže: „Dajte mi za sto“, vadeći novčanice po deset i dvadeset dinara, koje je, verujem, negde užickao.
Prodavac zamotava namirnice i pruža mu ih s neskrivenim gađenjem, gledajući da ga slučajno ne dodirne. Kasirka prati situaciju i sa saosećanjem čoveku ljubazno kaže da je njegov račun plaćen. Ovaj zastaje, nije mu jasno šta se dešava, a onda se okreće i najkulturnije i najponiznije zahvaljuje šarajući pogledom po svima, ne znajući kome tačno da se obrati.
„Uživajte!“, reče mu neko od nas da zazvuči što veselije, a on razvuče sramežljiv osmeh do granice dokle je imao koji zub za pokazivanje i tiho, baš kao što je i ušao, tiho izađe iz pekare. U pekari tajac i pomalo neprijatna situacija, gledamo se i sporazumevamo pogledom. Svi znamo da situacija nije bila fer i da niko ne zaslužuje ovakav tretman.
„Ko je sledeći za plaćanje?“, reče prodavačica i prekinu tišinu, dok sam u glavi sklapala neku rečenicu da se obratim njenom kolegi. Jer ne bih imala mira da nisam. „Gospodine, nemojte biti tako grubi prema ovakvim ljudima, teške su to sudbine. Ako ne možete da pomognete, ne odmažite. Između njega i vas nema ama baš nikakve razlike, sem što vi imate sreću da radite, a on je iz ko zna kojih razloga propao u ambis.
Budite makar ljubazni. Osim što vam je to u opisu radnog mesta, ljudski je. Svi vas uveče pitamo, iako vama to verovatno glupo zvuči, da li je proizvod svež. Pomozite, ne odmažite, ne znate s kakvim teškim pričama se ljudi dolaze ovde. Doviđenja“, rekoh pri izlasku iz prostorije, uhvativši krajičkom oka njegovu nezainteresovanost za sve izgovoreno.
Nije ništa rekao. Celo veče sam bila pod utiskom onoga što se desilo razmišljajući šta nas tera da komentarišemo nešto što nas se ne tiče. Zašto se prema nekim ljudima ne ponašamo civilizovano i ne gledamo sve jednakim očima? Gde nam je empatija, šta se to dešava s nama?
Znam, s ljudima je danas teško i raditi i komunicirati, razumem da nas (kupaca) ima svakakvih, ali ko sebi daje za pravo da odvaja čoveka od čoveka? Ne dozvolite, ako još ima razuma!
(Izvor: Stil)