Za glumca Petra Božovića Filmski susreti u Nišu su poseban festival. Dramski umetnik prošle godine bio je u žiriju, a sada će se boriti za nagrade svojih kolega s filmom „Usta puna zemlje“ Puriše Đorđevića. Pred put na jug Srbije, u razgovoru za Kurir dramski umetnik se osvrnuo i na istorijski spektakl „Heroji Halijarda“, ali i na podele među umetnicima.
Mnoge kolege bojkotuju Filmske susrete u Nišu. Kakav je vaš stav?
– Festival treba čuvati kao neki poznati brend. Mi jedini u svetu imamo glumački festival, pa zar to nije dovoljan razlog da ga sačuvamo. Loše stvari u njegovom radu treba menjati putem Udruženja filmskih glumaca Srbije, a ne pozivanjem na bojkot. Bio sam prošle godine u žiriju festivala. Spremalo se nevreme i mislio sam niko neće doći da gleda filmove, ali ja od te količine ljudi nisam mogao da prođem. Mi glumci umemo s publikom da manipulišemo i da govorimo ovo je naša publika. To je je publika Niša. Festival treba iskoristiti u prosvetne svrhe, a ne samo da sedimo po kafanama. Treba da odemo na Ćele-kulu ili Medijanu. Glumci koji ne dolaze u Niš moraju da znaju da imaju obavezu prema ovoj publici.
Ove godine ćete učestvovati sa ostvarenjem „Usta puna zemlje“. Po čemu ćete pamtiti snimanje s legendarnim Purišom?
– Imam malu ulogu kod Puriše Đorđevića. Bilo je vrućina baš kao i sada kad smo snimali film u okolini Mladenovca. Puriša je četiri sata stajao. Hteo je da gleda glumce. Pomislio sam: „Vidi, bože, ludaka“, a takvi reditelji kao Đorđević su stvarali najveće jugoslovenske filmove. Morao sam da ga ispoštujem. Branislav Šćepanović je to napisao pre više od 20 godina. Nema glumca koji to nije želeo da igra. Brana je napisao i „Sutjesku“. Snimao sam njegove kratke filmove. Puriša je prošle godine konačno snimio taj film. Mislim da je na to reagovala samo jedna žena iz Udruženja književnika i rekla: „Usta puna sramote“ na odnos prema takvom piscu. Voleo bih da je upoznam.
Razgovaramo na proslavi 65 godina televizije, a vi ste u fudbalskom dresu s natpisom: „Kafana kod bankrota“. Kakvu on ima priču?
– Dobio sam ga na poklon u Ivanjici na Nušićijadi.
Na proslavi je prikazana jedna epizoda serije „Više od igre“ Zdravka Šotre. Kakve emocije su vas obuzele kada ste gledali seriju posle toliko godina?
– Zamalo nisam zaplakao kad sam video scenu između Zorana Radmilovića, Vlaste Velisavljevića i Vesne Malohodžić kad se oproštaju i mole Vlastu da se nađe njegovoj ženi. On ide u duel s velikim Verhmahtom i to s golom sabljom iz Prvog svetskog rata. On je vitez i gospodin. Izgubilo se danas i viteštvo i takva prijateljstva. Ljudi su postali prizemni, bez časti i poštenja.
Koliko je vama značila televizija?
– Televizija je tih godina tek bila otkrivena, a bile su samo Televizija Beograd i Televizija Zagreb. Nekada su televizijske drame bile vrh. Kad u Atelje 212 uđe neko s televizije i da tekst nekom od glumaca, kao da je dobio neku premiju. Kasnije su počele i serije. Nekako je sve to bilo normalno. Moglo se i odbijati zbog pozorišta.
Šta ste odbili?
– Odbio sam ulogu u seriji „Salaš u Malom Ritu“. Radili smo „Karamazove“, a ja sam igrao Aljošu. Imao sam dugu kosi i trebalo je da se ošišam, što nisam hteo. Plan je bio da igram nekog Nemca. Sećam se da je Branko Pleša sedeo pored mene i kaže više za sebe: „Ja bih se obrijao do glave i igrao“. Mislim u sebi, a nisam to izgovorio naglas: „Branko, koliko si uloga odigrao možeš da radiš šta ti je volja.“ Nisam tada ni progovorio kako treba na sceni.
Kakav je Šotra bio kao reditelj?
– Zanimljivo je da smo u seriji „Više od igre“ svi bili debitanti. Bilo je zanimljivo. Slobodan Stojanović je bio izvanredan pisac. On je napisao i nastavak priče šta je bilo posle rata. Moj lik je bio u Španiji. Malo je bio ideološki obojen i nema raskoši kao u drugim likovima.
Da li vam je ta uloga donela popularnost?
– Ljudi su me prepoznavali na ulici. Imao sam i dosta manje kilograma nego danas (smeh).
Trenirali ste fudbal?
– Trenirao sam u Centrali na Dorćolu s Baletićem. Igrali smo fudbal na šljaci. Posle treninga popili bismo bokal limunade i pojeli po sendvič.
Radoš Bajić se našao na meti kritika zbog filma „Heroji Halijarda“. Kako vi gledate na te osude?
– Žalosno je osuditi nešto što nije nigde prikazano. To govori više o ljudima koji su pokrenuli te napade, nego o filmu. Tužno mi je kad čujem da gradonačelnica Sarajeva poziva na smenu ljudi koji organizuju Sarajevo film festival. Odvratne su mi te političke konotacije.
Da li je tačno da vam je omiljena uloga upravo u ovom ostvarenju?
– Istina. Celog života sam maštao da odigram neku ulogu bez teksta. Imam u filmu samo jednu rečenicu kad se rodi unuče. Slušam to i kažem samo: „Plače“.
(Kurir)