Ova priča je jako dirljiva, jedna od onih koje nikoga ne ostave ravnodušnim
Ljubica Petrović je bila žena kakvih više gotovo da nema. Živela je skromno, u staroj kući na periferiji grada, tiho i neprimetno, ali s ogromnim srcem.
Njena svakodnevica bila je jednostavna: ujutru bi se spremila, prošla pored male pekare, kupila hleb i jogurt, i zatim se uputila ka pijaci, gde je prodavala domaće sapune koje je pravila po receptu svoje pokojne majke.
I svakog jutra, bez izuzetka, ispred crkve Svetog Save, čekao ju je isti prizor – dečak, po proceni ne stariji od desetak godina, u staroj, prevelikoj jakni, sedeo je na stepeništu i tiho pružao ruku.
Nije govorio, nije tražio. Samo je bio tu, s pogledom koji je više govorio o životu nego mnoge reči odraslih.
Ljubica nikad nije prošla pored njega a da mu ne ostavi 100 dinara.
„Za doručak, dušo“, znala bi da kaže, a dečak bi blago klimnuo glavom. Nikad nije tražila ništa zauzvrat. Nije ni znala kako se zove.
Samo je osećala da joj srce ne bi dalo mira kad bi prošla a da ga ne pogleda, da mu ne pomogne bar malo. U njenoj glavi, to nije bio prosjak – bio je to neko dete koje je život prerano gurnuo u borbu.
Godinama je tako trajala njihova tiha svakodnevna razmena – 100 dinara, pogled, i osmeh koji se jedva video, ali je bio prisutan.
A onda, jednog decembra, njen svet se srušio.
Njen muž, Radomir, s kojim je provela više od 30 godina u braku, iznenada je preminuo od srčanog udara. Ljubica je ostala sama, s praznim stolom, tihom kućom i tišim danima koji su usledili.
Prestala je da ide na pijacu. Nije pravila sapune. I, naravno, više nije išla pored crkve. Nije imala snage.
Nedelju dana nakon sahrane, neko je pokucao na njena vrata.
Kad ih je otvorila, ispred nje je stajao isti onaj dečak – ali sada u čistoj jakni, sa šalom oko vrata i torbom u ruci. Pogledao ju je ozbiljno, kao odrastao čovek, i pružio joj tu torbu. „Za vas“, rekao je.
U torbi je bila kesa sa cvećem, svežim poljskim i čokolada. A uz to i jedna cedulja:
“Ne znam kako da vam se zahvalim.
Hvala što ste svaki dan bili čovek prema meni. Sad želim da ja budem čovek prema vama. Nisam zaboravio. I neću. Vaš Marko.”
Ljubici su suze same krenule niz lice. Dečak koji nije govorio, sada je progovorio više nego ikad. Pustila ga je unutra, skuhala mu čaj, i tog dana je prvi put, posle smrti muža, osetila da nije sama.
Ispostavilo se da je Marko sada u domu za nezbrinutu decu, da ide u školu, i da su mu neki dobri ljudi pomogli da započne novi život.
Ali Ljubicu nije zaboravio. Bio je previše mlad da zna šta je zahvalnost, ali je imao dušu staru i plemenitu. Od tog dana, Marko je postao deo njenog života – dolazio je vikendom, pomagao oko dvorišta, slušao njene priče, i donosio osmeh u kuću u kojoj je dugo stanovala tišina.
Godinu dana kasnije, Ljubica je odlučila da napiše testament. U njemu je sve što ima – staru kuću, dvorište i malu radionicu – ostavila Marku.
„Ovo je dete koje me nije zaboravilo. Dok su drugi okretali glavu, on je došao i podsetio me šta znači ljudskost. I to se ne zaboravlja“, rekla je tada svom komšiji, tiho, ali s ponosom.
Ponekad, jedno malo dobro delo koje činimo svakog dana, ne znajući kome i zašto, može se vratiti u najtežem trenutku i svet učiniti boljim mestom. Ljubica i Marko su dokaz da dobrotu ne meri novac, već srce.
I da prava zahvalnost uvek pronađe put.
(Stil)