Kažu da žena može da izdrži i glad i bol, i nepravdu i samoću, i hiljadu neprospavanih noći. Ali kad joj dušu polome oni za koje je živela, tada zaboli najdublje.
Ljubica je jedna od onih tiših, nenametljivih žena koje ne viču, ne traže, ne kukaju.
Ćuti dok mesi hleb, ćuti dok je boli, ćuti dok joj srce puca… Nosi istu suknju i za crkvu i za njivu, i za radost i za žalost. Nije htela mnogo – samo da je vide, da je čuju, da je poštuju.
A zauzvrat je dala sve što je imala – svoje vreme, svoje ruke, ceo život.
Kad joj se muž razboleo, nije okrenula leđa. Dok su druge bežale od pelena i bolničkih kreveta, ona je ostala.
Žrtvovala je sebe, a onda shvatila da je trebalo sebe da stavi na prvo mesto. Njenu ispovest prenosimo u celosti:
„Imam 58 godina i iza sebe ceo život kuvanja, čišćenja, trpljenja i ćutanja. Moj muž Rade se razboleo pre tri godine, moždani ga sasek’o, ostao nepokretan, ni da hoda, ni da priča kako treba.
Otad sam mu ja sve i žena i bolničarka, majka, drug.
Menjam mu pelene, hranim ga, kupam, držim ga kad plače. Nisam ni pomislila da odem, ni kad je najteže bilo. Zaklela sam se pred Bogom, i sebi.
A onda, desilo se nešto što mi je sve poremetilo.
Jednog dana došla neka žena da donese lekove iz apoteke. Zadrži se malo, kaže: ‘Vi ste Ljubica? Znam vas, vi ste dobra žena… Rade je imao sreće s vama. A i ja sam znala vašeg muža… nekad…’
Nešto u njenom pogledu mi nije dalo mira. Nedelju dana kasnije čujem razgovor dvoje ljudi ispred radnje, pričaju kako je Rade imao neku ženu u Jagodini, kako su se viđali godinama.
I sve u vreme dok sam ja radila dve smene da njemu kupim lekove za pritisak, dok sam decu vodila po školama i jela hleb s mašću da uštedim.
Počelo je da mi se mota po glavi. I onda sam sela i zvala njegovog bivšeg kolegu s posla, čoveka koji je uvek bio pošten.
‘Ljubice… ako ti je za utehu, jeste, imao je. I nije krio. Hteo je da ode od vas, ali vi mu niste dali razlog. Samo je govorio: Kako da ostavim ženu koja mi je sve dala, a nikad ništa nije tražila nazad?’
E tad me je steglo. Ne što me varao, nego što sam ja njemu sve, a on meni laž.
Gledam ga sad kako leži, nemoćan. Nema ko da mu doda čašu, da ga opere osim mene. I mogla bih da ga ostavim. Mnogi bi rekli da imam puno pravo. Ali neću. Jer ja nisam on.
Ja sam Ljubica, žena sa sela, koju su učili da bude čovek, pa tek onda žena. I znam da je kazna već došla. Ne od mene, od života.
Ali jedno mu ne mogu dati više – sebe. Sad ga služim iz poštovanja, a ne iz ljubavi. Jer to što je bilo umrlo je onog dana kad sam čula istinu“, ispričala je Ljubica.
(Žena)