Kada živite na ovom našem „buretu baruta“ koje su mnogo puta u prošlosti zapalili sukobi izazvani podelama na nacionalnom i verskom nivou, priče poput ove koju pišu Elmedina Halilović iz Tuzle i Dejan Šikman iz Prijedora, podsete nas na besmisao svih razlika i lepotu zajednice u kojoj je jedino merilo dobrota u čoveku, a ne njegova religija ili teritorija sa koje potiče i na kojoj živi.
Porodicu Halilović već smo upoznali kao jedan od najsvetlijih primera na Balkanu kada su verske razlike i nacionalne granice u pitanju. Elmedinina mama Milena je Srpkinja, otac Bahrudin Bošnjak iz Tuzle.
Ona po veroispovesti pravoslavka, on musliman, a ćerke Emela (18) i Elmedina (25) vaspitane da poštuju i slave obe strane.
U njihovoj kući važna je isljučivo ljubav, a jedino merilo za čoveka jeste dobrota u njemu.
Kada ste odgojeni u porodici koja je stvorena u vreme kada su na ovim prostorima buktali ratovi upravo zbog verskih i nacionalnih podela, kada su dojučerašnje komšije i prijatelji suprostavljeni jedni protiv drugih jer nisu verovali u istog Boga, za vas ne postoje prepreke, ali ni kompromisi koje morate da uspostavljate – jer jednako volite i poštujete svačije uverenje i nasleđe.
To dobro znaju Elmedina i njen suprug Dejan Šikman, koji je rođen u pravoslavnoj porodici u Srbiji.
– Upoznali smo se u firmi kada je Dejan počeo da radi na istom mjestu gde sam ja već tri godine bila zaposlena.
Kroz razgovor smo otkrili zanimljivu slučajnost da živimo u istoj zgradi, a do tada se nikada nismo sreli.
Zajedno smo od 16. marta 2024. godine, a nakon samo mesec dana shvatili smo da želimo provesti život zajedno.
Veridba se dogodile 27. aprila 2024. godine, što je bio jedan od posebnih trenutaka u našem odnosu i početak naše zajedničke životne priče – za „Žena.rs“ započinje priču Elmedina.
Reakcije na njihovu vezu, a kasnije i na brak, bile su u potpunosti pozitivne.
– I sa moje strane i sa Dejanove svi su nas iskreno podržali, bez ikakvih zadrški ili predrasuda. Ljudi koji su nam najbliži od početka su verovali u nas i radovali se zajedno sa nama.
Ta podrška nam je dala dodatnu snagu i sigurnost, a svaka čestitka i lepa reč učinile su naše zajedničke trenutke posebnim.
Žive u Sloveniji, u gradu Velenje, gde su odlučili da započnu zajednički život i izgrade budućnost.
– Ja radim u kompaniji bele tehnike u kojoj sam već godinama zaposlena, dok se Dejan bavi izvođenjem fasada, posao koji radi s puno truda i posvećenosti.
Nakon radnog dana najlepše nam je da se vratimo kući i podelimo događaje iz dana, nasmejemo se zajedno i uživamo u miru našeg doma.
Velenje nam je brzo postalo mesto u kojem se osećamo prihvaćeno i gde smo pronašli svoj mali kutak sreće.
S obzirom na to da potiču iz različitih verskih zajednica, kao i da zajedno slave sve pravoslavne, ali i islamske praznike, zanimalo nas je kako to izgleda u njihovoj životnoj praksi.
– Praznike proslavljamo s jednakom radošću kao i pre, samo sada sve ima još topliju i zajedničku notu. Za Bajram nam dolazi Dejanova porodica u goste, zajedno ručamo i uživamo u domaćoj baklavi i drugim poslasticama
. Za božićne praznike odlazimo u Bosnu, gde Božić slavimo u krugu porodice, uz sve običaje koji nas podsećaju na detinjstvo.
Posebno mesto zauzima i naša slava 9. januara, kada nam se pridružuje i moja porodica. Tada svi budemo zajedno, okruženi osmehom, ljubavlju i osećajem da, bez obzira na poreklo ili običaje, pripadamo jedni drugima – ponosno ističe.
Elmedina je sa svekrvom Veselkom posebno bliska.
– Naš odnos je zaista poseban, pun poštovanja, razumevanja i topline, što nam olakšava svakodnevni život – naglašava predivna Elmedina.
„Ljubav ne pita za prezime“
Njena sestra Emela poželela je da na njihovom primeru svoje podseti ljude na suštinu suživota, ljubavi i sloge i prelepih epiloga koji mogu da se dese kada se svi nametnuti stereotipi o naciji i veri ostave po strani.
„Tog 02.08.2025. godine spojile su se dve porodice, Šikman i Halilović.
On, Dejan, odrastao uz toplinu doma svojih roditelja Veselka i Gordane, naučen porodičnoj bliskosti i osmehu koji okuplja ljude, pronašao je svoju ljubav u Elmedini, devojci čije je detinjstvo ispunjeno pažnjom i snagom roditelja Bahrudina i Milene, u kući gde se uvek verovalo da srce zna put.
Dejanova sestra Vesna i brat Aleksandar, zajedno sa mnom stajali su tog dana rame uz rame, gledajući kako se pred njima gradi nova zajednička priča, priča u kojoj su se dve porodice spojile kao da su oduvek bile jedna.
Postoje priče koje se pišu same, a njihova je jedna od onih koje greju srce. Ona, devojka iz Tuzle, on, momak iz Prijedora. Dva grada, dve tradicije, dva sveta i jedno veliko srce koje su odlučili da dele.
Mi koji smo odrasli u mešovitim porodicama dobro znamo da ljubav ne pita za prezime, veru, jezik ili običaje. Ona samo pita „Voliš li me iskreno?“, a kad je odgovor „da“, sve razlike postaju bogatstvo, a ne prepreka.
Slavilo se spajanje obala koje su nekad izgledale daleko, slavilo se poverenje, poštovanje i hrabrost da se izabere srce umesto predrasuda.
Slavilo se ono što nas uči da bez obzira odakle dolazimo, svi razumemo isti jezik, jezik ljubavi. Tog dana Tuzla i Prijedor nisu bili samo gradovi, bili su simboli da se može i drugačije, da se može zajedno.
Osmesi su govorili više od reči, a zagrljaji su brisali sve razlike.
Hvala vam što ste još jednom pokazali da ljubav uvek pobedi“, napisala je Emela, a njene reći če sigurno mnoge raznežiti i nagnati na duboko razmišljanje.
Ljubav u vreme rata
Podsetimo, porodicu Halilović upoznali smo kroz priču o ljubavi Milene i Bahrudina, koji su rođeni i odrasli u Tuzli, a koji su se upoznali i zavoleli neposredno pred rat u Bosni 1992. godine.
Venčali su se 1998. uz potpunu podršku porodica.
Danas slave i Božić, i Uskrs, i Bajram, a za naš portal su istakli da su od svoje dece oduvek želeli da naprave ljude vredne poštovanja i da ih nauče da jedino važno biti čovek i poštovati različitosti.
(Žena)