Dok je zet, koji je jedva završio osnovnu školu, omalovažava, njena ćerka sve mirno posmatra.
Tvrdi to u podužem pismu 72-godišnja Romana iz Hrvatske koja se ne može oteti utisku da je mlada porodica samo iskorišćava, a s druge strane zanemaruje, uprkos svim žrtvama koje je napravila za njih.
„Udovica sam već pet godina, imam 72 godine i ćerku jedinicu koju smo suprug i ja uvek podržavali. Bila je uspešna studentkinja i prve dve godine fakulteta završila je s odličnim ocenama.
Plaćali smo joj bez pogovora sve, od privatnog stanovanja, ishrane, knjiga i skripti do svih drugih studentskih potreba. No, na polovini treće godine, odlučila je sve da napusti.
Tada smo saznali za mladića s kojim je u vezi, a koji je jedva završio osnovnu školu. Bio je bez zanata i posla, pet godina stariji od nje. Očito je znao šta radi kad se uhvatio nje – napisala je.
Podrška kad je bilo najteže
„Deset godina proveli su zajedno, a mi smo, cela šira porodica, učinili sve da mu pomognemo u pronalaženju posla te smo ga nagovarali da završi školu za zavarivača.
Kad je ćerka ostala trudna, organizovali smo svadbu i osigurali sve što im je trebalo.
Rođenje prvog deteta donelo je dodatne izazove jer je dete rođeno s posebnim potrebama, što je zahtevalo niz operacija u Zagrebu i inostranstvu.
Iako je zet bio često odsutan zbog posla, suprug i ja pružali smo svu moguću podršku ćerki i unuci.“
„Kad je suprug umro, moj se život preokrenuo. Ćerka i zet prodali su svoj stan i uselili se kod mene dok su gradili kuću, uz obećanje da ću i ja imati vlastiti prostor kod njih.
To je zahtevalo prodaju mog stana, iako nisam bila spremna na to. Međutim, pod velikim pritiskom i uvredama sa zetove strane, naposletku sam pristala, samo kako bih izbegla sukobe.
Prodala sam svoj stan, uselila se s njima u novu kuću, ali tada je sve postalo još teže“, tvrdi gospođa Romana.
Ne pozovu je za sto
U novoj kući nastavilo se njeno podmetanje leđa.
„Obavljam sve kućne poslove, kuvam, čistim i čuvam unuke, kojih je sada dvoje. Ipak, ne smem da sednem za njihov sto tokom obroka čak ni za praznike, iako ja kupujem i pripremam sve potrebno.
Osećam se kao budala zbog toga, ali trpim sve samo kako bi bio mir u kući.“
„Na kraju to nije dovoljno jer on počinje da sugeriše da bi trebalo da plaćam režije, što odbijam jer smatram da sam već dala dovoljno od sebe.
Ne hrane me, ne oblače, niti mi kupuju lekove, sve to obavljam sama, iako mi je zdravlje narušeno“, opisuje svoju nezavidnu situaciju.
„Duboko me boli što moja ćerka sve to mirno posmatra i koristi situaciju za vlastitu udobnost. Bez obzira na sve što sam učinila i žrtvovala za njih, osećam se zanemareno i iskorišćeno.
Umesto zahvalnosti, svakodnevno se susrećem s prezirom i hladnoćom, a najveća je bol što ćerka dopušta da se sve to događa, zaboravljajući da sam joj upravo ja omogućila sve što ima danas“, tužnim je rečima pismo završila ova 72-godišnja penzionerka.
(Žena)