Žena kupila kuću na selu da bi u njoj ostarila, pa otkrila šok.
Jedna žena, rešila je sa mužem da napusti grad i da potraži kuću na selu. Sve je bilo idilično dok njihov pas nije počeo čudno da se ponaša.
„Bili smo tako srećni kada smo kupili kućicu na selu. Bilo nam je dosta života u gradu, a kuća je bila vrlo jeftina. Brzo nakon useljenja smo primetili da je atmosfera nekako čudna, teška i negativna.
U početku sam verovala da je to zbog starih stvari koje su ostale iza prethodnih vlasnika, a nismo ih još izbacili iz kuće. Nikad neću zaboraviti kako se naš pas ponašao kad smo prvi put s njim ušli u kuću. Došao je do stepenica koje vode na sprat u dnevni boravak i nije želeo da dođe gore.
Drhtao je i sakrio se pod sto u kuhinju. Celu noć je proveo tamo. Sve nam je to bilo jako čudno jer nikada nije bio previše strašljiv.
Drugo veče je stao ispred stepenica, neko vreme gledao u nešto gore, pa se sakrio pod sto. Ponovo nije želio k nama u dnevnu sobu.
Kako je vreme prolazilo, muž i ja smo počeli sve više da se prepiremo. On je dolazio s posla dobre volje, ali čim bi zakoračio u kuću, raspoloženje bi mu se promenilo. Slično se događalo i meni, ali nije bilo toliko intenzivno.Noći u toj kući su bile najstrašnije.
Čuli smo razne zvukove. Neko je otvarao i zatvarao vrata, čulo se hodanje i škripa dasaka, televizor se sam palio… Naš pas je znao da gleda u neku tačku, kao da nekoga vidi, i da reži.
Bilo me sve više strah. Muž, iako mu se raspoloženje strašno prominilo, nije želeo sebi da prizna da s tom kućom nešto nije kako treba.
Uvek je pronalazio objašnjenja zašto se nešto događa. Sve više smo se svađali, a što smo mi bili negativniji, aktivnosti u kući bile su intenzivnije.
Stvari su nestajale i pojavljivale se. Imala sam osećaj kao da me neko stalno gleda. Ponekad sam krajičkom oka videla neku crnu mrlju kako brzo odlazi iz jednog kraja dnevne sobe u drugi. Nakon nekoliko meseci naš pas više nije želeo da uđe u kuću, radije je spavao napolju.
Tek tada je moj muž priznao da mu se čini kako u kući nismo sami. Postajalo nam je sve jasnije zašto smo je platili toliko malo – bivši stanari su jedva čekali da je se reše, a mi smo naivno verovali da je to zbog stanja na tržištu nekretnina.
Razgovarali smo sa starijom komšinicom o tome, a ona nam je rekla da verovatno u kući imamo demona. Savetovala nam je da pozovemo sveštenika. Poslušali smo je, iako ne odlazimo u crkvu i nismo vernici. Svećenik je blagoslovio sve prostorije, izgovorio nekoliko molitvi i otišao.
Nekoliko dana je bilo mirno, a onda se sve vratilo na staro. Odlučili smo da odemo. Vratili smo se u grad jer nismo imali izbora.
Kuću smo stavili u prodaju, ali zainterespvanih nema. Ponekad po danu nakratko dođemo tamo. Atmosfera unutra je i dalje teška i depresivna.“
(Stil)