Nismo verovali u takve stvari. Ni muž, ni ja. Realni ljudi, odrasli u gradu, uvereni da sve ima racionalno objašnjenje. A onda smo odlučili da promenimo život iz korena i – ni ne sluteći – zakoračili u nešto što niko ne može objasniti razumom.
Miloš i ja smo godinama sanjali da pobegnemo iz grada. Sa dvoje male dece, stalnim stresom, gužvom i poslom koji nas je jeo, rešili smo da prodamo stan i kupimo kuću negde na selu, gde bismo mogli živeti mirnije.
Na internetu smo našli oglas za kuću u jednom selu u centralnoj Srbiji. Cena – smešna. Kuća od 120 kvadrata, plac preko 20 ari, voćnjak, bunar, sve to za manje od 10.000 evra. Bilo je previše dobro da bi bilo istinito.
Ipak, otišli smo, pogledali je – napuštena, ali očuvana. Komšija iz prve kuće rekao nam je samo: „Tu niko nije dugo živeo. Ljudi su dolazili i odlazili.“ Naša racionalna glava to je pripisala pukoj slučajnosti – možda im se nije svidelo, možda nije bilo posla. Uselili smo se dve nedelje kasnije.
U početku, sve je bilo u redu. Radili smo oko kuće, nameštali, deca su se igrala u dvorištu. A onda su počele… sitnice.
Prvo su počele da padaju čaše. Stajale su na stolu, stabilno, niko ih nije dirao. Samo se prevrnu. Mislila sam da je promaja. Onda smo čuli prvi put – koraci na tavanu. I to usred noći. Miloš je otišao da proveri – ništa. Nije bilo nikoga. Pomislili smo da su možda miševi.
Ali danima nakon toga, situacija je postajala sve jezivija. Prozori su počeli da se tresu, iako nije bilo vetra. Vrata su se sama otvarala. U jednom trenutku, svetla su se sama gasila i palila. Na zidu u dečijoj sobi počela je da se pojavljuje vlaga u obliku krsta – ali obrnutog. Tada sam prvi put osetila pravi strah.
Jedne noći, sanjala sam devojčicu koja mi je šaptala na uvce: „Ovde nije tvoja kuća.“ Probudila sam se oblivena znojem. Istog dana, Miloš je rekao da se više ne oseća dobro, da ima osećaj kao da nas neko gleda stalno. Deca su počela da se bude plačući.
Tada smo odlučili da pozovemo sveštenika.
Otac Luka, stariji sveštenik iz obližnje parohije, došao je sledećeg jutra. Nije se iznenadio. Samo je klimnuo glavom kada smo mu ispričali sve.
„Ne mogu ništa da tvrdim, ali ovo što mi pričate ima elemente duhovne smutnje. Ponekad, ako je neko prizivao duhove, bavio se okultnim, ako je u kući bilo greha bez pokajanja – prostor postane uznemiren. A đavo, znajte – ne spava. Igra se sa ljudskom slabošću.“
Osveštao je celu kuću – svaku sobu, dvorište, pomoćne zgrade. Očitao molitve za očišćenje doma i posavetovao nas da kupimo ikonu naše slave – Svetog Nikole. Rekao je da se svakog jutra prekrstimo i izmolimo kratku molitvu pred ikonom.
I, verovali ili ne – sve se smirilo. Tog dana smo prvi put normalno spavali. Nema više lupanja, nema koraka, nema hladnoće u prostoriji bez promaje. Deca su ponovo vesela. Vlaga na zidu se povukla. Svetla više ne trepere. Kuća kao da je – prodisala.
Danas ne pokušavam da sve to objasnim. Nema objašnjenja. Samo znam da nismo kupili „samo“ kuću, već nešto više. Neko je možda ostavio trag svoje tame tu. I da nije bilo vere i molitve – možda bismo i mi pobegli, kao svi pre nas.
Sada znamo – nije svaka tišina na selu mir. Ponekad je upozorenje.
(Stil)