Krvna osveta je običaj u kom se konflikt između dve familije ili klanova, započet ubistvom člana jedne porodice, nastavlja međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca – sve do poslednjeg.
Ovaj termin se koristi kada jedna familija drugoj “duguje krv”, koji se vraća samo ubistvom muškaraca iz druge familije, a ove brutalne prakse su najčešće u Crnoj Gori. Ovaj običaj nažalost postoji i danas, i pored zabrana i pokušaja da se iskoreni.
Jedan od najstrašnijih zločina krvne osvete odigrao se u bivšoj Jugoslaviji sedamdesetih godina prošlog veka u Zenici.
Sve je počelo kada je u Kanjonu Morače, krajem maja 1971. godine, Stipo Čalić iz Zenice upravljao kamionom čija je prikolica slučajno zahvatila kabinu teretnjaka u kojem je bio dečak Milenko Pavlović koji je u nesreći poginuo.
Istraga je utvrdila da niko nije kriv za nesreću i sud je oslobodio Stipu. Rajko Pavlović, otac stradalog dečaka, nakon toga nije ni pomišljao da za nesreću okrivljuje Čalića, ali odluka nije oduševila maćehu dečaka koji je poginuo, Crnogorku Višnju Pavlović. Ona nije imala mira i odlučila je da se osveti umesto svog muža.
Ubedila je izvesnog Dragomira Dragana Bajčetu – mladog nadničara kojeg je znala iz viđenja – da, u zamenu za 500.000 tadašnjih dinara, ubije jedanaestogodišnjeg dečaka Bruna, Stipinog sina i tako izvrši krvnu osvetu. Prema opšteprihvaćenom stanovištu danas, za ubistvo je znao i otac nastradalog dečaka – Rajko Pavlović.
“Imate jako finog sina”
Višnja i Dragomir nisu se zadovoljili “samo” ubistvom. Zločin koji su počinili bio je pravo zverstvo. Ona je iz Crne Gore otputovala za Zenicu, gde se pravila da traži stan za svog sina, a zapravo je planirala zločin i tražila dečaka čijim će ubistvom osvetiti smrt svog posinka.
Mesecima je pratila dečaka, a zatim je odlučila da napravi još jedan korak. Ući u kuću Čelićevih i upozna ih. Anka Čalić, Brunova majka, kasnije je izjavila da do tad nije primetila ništa sumnjivo, ali da se dobro seća dana kad je na njena vrata pokucala ova krupna seljanka.
“Na vrata mi dođe žena, seljanka, skide opanke i uđe. Kaže traži stan za sina. I onda je moj Bruno dolazio nekoliko puta i govorio: ‘Mama, mama, ja vidio onu babu. Pomilovala me po glavi i pita me jesi li ti Bruno?’ Opet kasnije, kaže mama, ja vidio onu babu. Rekla je da će doći da joj opleteš džemper”, pričala je Anka dok je još bila živa u jednom intervjuu 2011. godine za portal “Herceg Bosna”.
Dečak je majci često dolazio s pričom kako je sreo seljanku, pa mu je ona nakon nekog vremena rekla da joj više ne spominje tu ženu. Anka je kasnije sebi dugo prebacivala to što nije saslušala sina jer bi možda sprečila Višnju u njenom monstruoznom naumu.
Višnja i Dragomir, ispričala je Anka, dolazili su im nekoliko puta na vrata, navodno se rasputujući za stan koji žele da iznajme. Videli su Bruna, upoznali mu navike, otkrili gde i kada ide u školu… Višnja je otišla toliko daleko da je prilikom posete stavila Bruna u krilo, popričala sa njim o školi i pomilovala ga. Anki je rekla kako ima jako finog sina.
“Sačekala ga je tog dana i upitala da je odvede do groblja blizu škole. Bruno nije ništa sumnjao, a na groblju ga je dočekao ubica i izmasakrirao, nakon čega su pobegli. Kad sam videla da ne dolazi na vreme kući, krenula sam prema školi i na putu susrela tu ženu, ali ništa nisam sumnjala. Posle svega, godinama sam molila Boga da me uzme, da ne proživljavam više tu bol i danas prisutnu”, ispričala je Anka.
Jedanaestogodišnji Bruno Čalić ubijen sa devet uboda nožem i izmasakriran.
Surova igra sudbine
Višnja Pavlović uhapšena je u Pljevljima 42 sata nakon ubistva, a Bajčeta je priveden pravo iz kafane u Nikšiću. On se pred sudom pokajao za učinjeno delo. Višnja nikada.Nakon emotivnog i strašnog procesa oboje su osuđeni na smrtne kazne.
Treći saučesnik, Višnjin muž i otac deteta stradalog u saobraćaju Rajko Pavlović, osuđen je na 20 godina zatvora.
Otac ubijenog dečaka, Stipo nekoliko je puta dolazio u zatvor i molio čuvare da ga puste da vidi ženu koja je na tako okrutan način ubila njegovog sina. Stražari mu nikad nisu dali dopuštenje, a prema jednoj od priča Stipo je navodno jednom prilikom rekao da ne bi imao ništa protiv da se Bajčeti smrtna kazna zamijeni zatvorom. Za Višnju to nije dolazilo u obzir, za nju nije imao milosti.
Četrnaest meseci nakon ubistva, avgusta 1973. Višnja Pavlović i Dragomir Bajčeta streljani su negdje kod Sarajeva. Bila je to jedna od posljednjih smrtnih kazni izvršenih u BiH. Sahranjeni su u neobeleženim grobovima, u skladu sa tadašnjim zakonima da se ubice sahranjuju ovako da bi se izbeglo stvaranje “kulta ličnosti”. Ni danas se ne zna gde počivaju.
Rajko Pavlović, Višnjin muž, odležao je kaznu i izašao iz zatvora. Dočekao je da i njegov drugi sin, kog je imao sa Višnjom, pogine u saobraćajnoj nesreći.
(Espreso / Mondo)