Slaviša Pavić Pirke ubijen je 18. avgusta 1993. godine. Likvidiran je sa tri hica u grudi iz „kalašnjikova“ dok je sedeo u restoranu FK Bežanija.
Važio je za „najluđu glavu“ devedesetih, a imao je svega 26 godina kada je ubijen. Do dan danas nije poznato ko ga je likvidirao.
Dragan Nikolić Gagi otkrio je da je njegov prijatelj Pirke, noć pre nego što je ubijen 18. avgusta 1993. u bašti restorana FK Bežanija, sanjao san koji je bio neka vrsta predskazanja onoga što se dogodilo.
On je sanjao pokojnog Kneleta i popa kako stoji pored njega. Pop mu je rekao: „Idi u crkvu i daj pare“.
Ko je bio Pirke?
Važio je za jednog od „najluđih“ u podzemlju 90-ih godina, mada medijski nije bio toliko eksploatisan, samim tim ni poznat širem auditorijumu, a „proslavio“ ga je Kristijan Golubović rekavši u antologijskom dokumentarcu „Vidimo se u čitulji“ sledeću rečenicu koju mnogi pamte:
„Jedan Pirke je morao biti ubiven samo ako se deset ljudi rani“.
Pucnjava u „Mažestiku“
Slaviša Pavić Pirke bio je poznat po tome što se nikada nije odvajao od pištolja, revolvera „magnum 357“. Bio je učesnik čuvene pucnjave u hotelu „Mažestik“ krajem februara 1990. godine, a tom prilikom je, prema rečima svedoka, pucao iz krateža.
Koliko je bio surov svedočili su i njegovi drugovi. Pred odlazak u bilo koju kriminalnu akciju pitao je ostale članove: „Ko će da puca?“. Često je govorio da ukoliko neko ko se prijavi da puca ne bude pucao, da će upravo on pucati u njega „iako mu je drug“.
Bio je u ekipi sa Mihajlom Divcem i njih dvojica su, uz Aleksandra Kneževića Kneleta, bili su najluđi u Beogradu. Pirketa su se svi plašili jer nije zazirao ni od čega i bio je spreman na sve. Ono što se kaže, imao je m*da – pričao je izvor dobro upućen u dešavanja iz najmračnijeg perioda novije srpske istorije.
– Nije previše razmišljao pre nego što bi krenuo na protivnika, bio je jako srčan i ni od koga nije zazirao. Zato su oni koji su ga ubili to uradili na tako brutalan način, nisu imali drugog izbora, plašili su ga se – dodaje izvor.
U trenutku kada je 16. avgusta 1993. godine počelo da se puca u bašti FK Bežanija, Slaviša Pavić Pirke je sedeo pola metra od Dragana Nikolića Gagija, sa desne strane, dok se sa leve strane nalazila konobarica. Ona i Pirke su odmah pogođeni. Pucnjava u kojoj je ubijen Pirke bila je jedna od najkrvavijih obračuna u beogradskom podzemlju.
Samo pukim slučajem nije bilo više mrtvih, i ako je svako od deset ranjenih mogao da pogine. Napadači nisu otkriveni, a pucali su iz “kalašnjikova”, ”škorpiona” i pištolja. O Pirketovoj pogibiji pričao je i Kristijan Golubović, koji je konstatovao da je “ Jedan Pirke morao je biti ubiven, samo ako se deset ljudi rani”, i time donekle objasnio da su napadači smišljeno napravili sačekušu u kafiću, i ranili nedužne ljude.
Gagi je Pirketa umesto u crkvu odvezao u smrt
Dragan Nikolić Gagi, koji je sedeo pored Pavića u trenutku ubistva, otkrio je da je Pirke noć pre kobnog dana sanjao san koji je bio neka vrsta predskazanja onoga što se dogodilo.
„Veče pred pogibiju Pirke i ja smo proveli veoma veselo, u društvu devojaka Tanje i Valentine, na splavovima, uz narodnu muziku. Pre nego što će da svane, odvezli smo ih kućama, a mi smo otišli u iznajmljeni stan na Bežanijskoj kosi, takozvani štek. U dnevnoj sobi smo raspremili trosed, zadremao sam, ali su me košmarni snovi budili dva puta. Ustao sam i otišao u stan roditelja u Blok 61 da prenoćim. Kratko sam odspavao i kad sam se vratio u stan u kom je ostao Slaviša Pavić Pirke, zatekao sam Pirketa kako sedi uznemiren i izbezumljen u fotelji“, prisetio se Dragan Nikolić.
Kako je tada ispričao, Pirke mu se odmah požalio da je i on loše spavao i da je sanjao pokojnog Aleksandra Kneževića Kneleta, koji je ubijen u „Hajatu“.
„Rekao mi je da je sanjao pokojnog Kneleta i popa koji stoji pored njega sa ispruženim rukama prema Pirketu. Pop mu je rekao u snu: ‘Kad ćeš već jednom da dođeš u crkvu i daš pare’. U snu je video i belu kozu kako stoji pored njih. Bio sam iznenađen, i pričao sam mu kako sam i ja loše spavao. S obzirom na to da sebe smatram ozbiljno religioznim, predložio sam mu da odemo u crkvu. Pirke je obično išao sa mnom u crkvu da mi pravi društvo. Seli smo u ‘golf 2’, koji sam ja vozio, i krenuli prema Crkvi Svetog Georgija, koja se nalazi neposredno pored stadiona restorana FK Bežanija“, priča Nikolić.
On kaže da su se dogovorili da stave pare na ikonu jer je pop u snu tražio novac od njega.
„Ni danas mi nije jasno kako smo, nekim čudom, u trenutku bukvalno zaboravili da smo pošli u crkvu, umesto da, kad se upalilo zeleno svetlo, skrenem ka crkvi, udaljenoj odatle 50 ili 60 metara, ja sam produžio pravo“, priseća se Gagi.
Umesto u crkvu, produžili su u kafić, a kasnije su otišli u restoran, u kom je oko 21 sat uveče ubijen njegov prijatelj.
Kad se vratio restoran, video je prijatelja kako leži nepomično.
– Pištolj mu je ispao iz ruku. Okrenuo sam ga na stomak i video ispod leve plećke ranu – priča Nikolić, koji je tada ranjen u nogu. Pripadnici Interventne jedinice koji su došli na mesto zločina uhapsili su ga.
– Jedan član Interventne jedinice udario me je automatskom puškom i opsovao rečima: „Mamu ti j*bem, zbog takvih kao što si ti ginu normalni građani“. U policijskoj marici, na putu ka Zemunskoj bolnici, setio sam se sna koji je usnio Slaviša Pavić Pirke noć pred pogibiju. Ni danas to ne mogu da zaboravim, kao ni njegove reči koje je izrekao oko dve nedelje pre smrti. Kao da je predosetio, rekao mi je: „Ako se nešto dogodio i treba da se gine, bolje je da ja odem, a da ti ostaneš, ti si drugačiji od mene.“ Bio sam zbunjen njegovim rečima – ispričao je pre nekoliko godina Dragan Nikolić za Kurir iz zatvora Zabela.
Zlatni „kartije“
Pokojni Slaviša Pavić Pirke, prema rečima Dragana Nikolića, u trenutku pogibije na ruci je imao sat od belog zlata marke „kartije“.
– Taj sat sam mu ja poklonio, a meni ga je na poklon dao pokojni Boris Petkov, koji ga je za uspomenu dobio od Đorđa Božovića Giške. Skinuo sam taj sat s ruke pokojnom Pirketu s namerom da ga dam njegovom bratu Manceu, odrastao je s Pirketom.
(Espreso Vesti / Kurir)