Klinički psiholog Vlajko Panović napisao je u tekstu za „Zelenu učionicu” da roditelji ne smeju da štite svoju decu od obaveza i odgovornosti, te da ih moraju zaposliti.
Ispričaću vam sjajnu priču. Jedan otac je, kad god bi dete pogrešilo ili bilo drsko, insistirao da nauči novi termin iz enciklopedije. Morao je da kaže svom ocu o ovom novom konceptu i donekle ga objasni.
Dešavalo se da se dete vremenom zainteresuje za enciklopediju i kasnije to dete pobedi u nekoliko kvizova. Veoma je važno da roditelj traži obrazac koji će detetu pomoći da shvati šta se od njega očekuje. Samo na taj način, molim vas, ne vičite na dete.
Ovo je jedna od najvećih grešaka koju čine mnogi roditelji. Bez vikanja. Vikom i vikom ne možemo ništa postići. Setite se one mudre izreke da tamo gde ljudi viču, njihova srca nestaju. I sami bi trebalo da budemo blizu. Deca treba da nam veruju, a kako da nam veruju ako mi nismo blizu njih, ako im je neprijatno… Ako roditelj viče, preti, ucenjuje, tu se ne može razviti bliskost.
I još jedna veoma važna dimenzija – zaposlite svoju decu! Ne štitite decu od obaveza. Molim te nemoj! Mnogi roditelji kažu: Ako smo se mi mučili, naša deca ne moraju. Zamislite, oni posao doživljavaju kao mučenje. Rad u kome treba da se otkrije zadovoljstvo. Unapred obezvređuju, odbacuju mogućnost da će dete zavoleti posao.
Stavite ruke na posao. Ne zaboravite koliko su prsti važni kod dece, a savremena deca sve ređe koriste prste. Deci treba dati što više igrica gde će u ranom detinjstvu razvijati finu motoriku prstiju. Naša šaka ima veću zastupljenost u moždanoj kori nego ceo donji deo tela.
Istraživanja su pokazala da se deca intelektualno i emocionalno razvijaju sporije jer ne koriste ruke, već koriste samo dva prsta dok igraju igrice držeći miša. Zato je važno ne puštati decu, bar do tri godine, da gledaju televiziju, već ih što više izvoditi u prirodu. Igrajte se sa njima, neka rade ruke i ruke, neka skaču, trče, vrte se, okreću, penju… Naučimo decu da znaju da se brinu o sebi: da ispeku jaje, da prišiju dugme…
Mi hendikepiramo decu, jer ih ne učimo veštinama preživljavanja, već im kupujemo najskuplje kompjutere da nam deca ne zakasne u Evropu, a zapravo smo skupo platili najmoćnijeg neprijatelja. Kada detetu kupite računar, prvo što treba da nauči jeste da računari mogu da budu korisni, ali samo ako znamo da ih koristimo na pravi način, a ne za našu porodicu i društvenu otuđenost.
(Espreso/Blic žena)