Henri Kisindžer je umro u 100. godini. Čovek bez kojeg se ne može zamisliti diplomatija i istorija druge polovine XX veka, ali i čovek o čijem životu se zna sve, ali i premalo.
Gotovo da ne postoji država na koju nije uticao ovaj američki diplomata, bivši državni sekretar SAD i savetnik za nacionalnu bezbednost, a među njima su i Srbija i Jugoslavija.
Kisindžer je odigrao ključnu ulogu u mnogim odlukama američke administracije koje su trasirale put istorije ljudi na ovim prostorima.
Jedna tema o kojoj se možda i ne zna dovoljno je Kisindžerov stav prema Kosovu i Srbiji.
Čuveni novinar Dragan Bisenić je 26. maja ove godine za portal Kosovo Online napisao vredan tekst koji svedoči o ovom upitu.
Prenosimo ga:
„Sutra, 27. maja, nekadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer puni 100 godina. On je uprkos godina i dalje intelektualno veoma aktivan, što ga čini kruiozitetom ne ovih godina, nego ovih vekova. Prošle i ove godine bavio se najaktuelnijim pitanjima današnjeg sveta – sukobom u Ukrajini i veštačkom inteligencijom. Kao što je danas u epicentru zbivanja, tako je bio i pre 24 godine, u vreme bombardovanja Srbije 1999. i traženja puta za rešenje Kosova. Bio je jedinstven po tome što je javno dovodio u pitanje smisao i efekte bombardovanja na odnose Srba i Albanaca, stabilnost na Balkanu, ali i stvaranje presedana koji će uzdrmati odnose velikih sila na globalnom planu. Kada se osvrnemo nazad, vidimo koliko je Kisindžer bio u pravu i da je već tada uvideo ograničenu vrednost tadašnjeg delovanja američke administracije.
On je izpočetka doveo u pitanju tzv. “američki pristup” viševekovnim problemima. “Veoma je američki pristup: uzeti muslimansku etničku grupu i srpsku etničku grupu i dati im dokument od 80 stranica i reći da je ovo konačno rešenje za 400 godina istorije; ako ga oboje potpišete, problem će nestati.Takav pristup bi mogao da nastane samo u Americi. Slično iskušenje nalazite u svakoj fazi američke spoljne politike”, predočio je Kisindžer.
Rat na Kosovu je proizvod sukoba koji je traje vekovima. To se dešava na granici razdvajanja između Otomanskog i Austrijskog carstva, između islama i hrišćanstva i između srpskog i albanskog nacionalizma. Etničke grupe su živele zajedno u miru samo kada je taj suživot nametnut – kao pod stranim carstvima ili Titovom diktaturom. Predsednik Klinton je izjavio da će se, posle kratkog perioda okupacije NATO-a, etničke grupe pomiriti. Za tu pretpostavku nema realne osnove.
Kisindžer je osporio razloge za bombardovanje koje je izneo američki predsednik Klinton u svom govoru 24. marta 1999. kojih se kao najubedljiviji uzima da je stradanje na Kosovu toliko uvredljivo za američki moralni senzibilitet, da je odlulna da upotrebiti silu da ga okonča čak i bez tradicionalnih razmatranja nacionalnog interesa. “Ali pošto ovo ostavlja otvorenim pitanje zašto ne intervenišemo u Istočnoj Africi, Šri Lanki, Kurdistanu, Kašmiru i Avganistanu — da navedemo samo neka od mesta gde su nanete beskonačno mnogo veće žrtve nego na Kosovu – predsednikov poziv na istorijske analogije ili aktuelne pretnje koje su krajnje sumnjive”, ocenio je Kisindžer.
Kisindžer je kritikovao i druge tačke navode Klintonovog obrazloženja za NATO bombardovanje Srbije: Slobodan Milošević nije Hitler već balkanski nasilnik, a kriza na Kosovu nema analogiju sa događajima koji su prethodili Prvom svetskom ratu. Ni Milošević ni bilo koji drugi balkanski lider nisu u poziciji da ugroze globalnu ravnotežu, kako predsednik stalno tvrdi. Milošević snosi veliku odgovornost za brutalnosti u Bosni, ali za razliku od Bosne, Kosovo je rat za teritoriju koju Srbi smatraju nacionalnom svetinjom. Zato je u Beogradu bilo malo, ako ih uopšte ima, znakova protivljenja Miloševićevoj kosovskoj politici.
Osim toga,Prvi svetski rat je počeo na Balkanu ne kao rezultat etničkih sukoba, već iz upravo suprotnih razloga: jer su se spoljne sile umešale u lokalni sukob. Ubistvo prestolonaslednika Austrije od strane srpskog nacionaliste dovelo je do svetskog rata jer je Rusija podržavala Srbiju, a Francuska Rusiju, dok je Nemačka podržavala Austriju.
Kisindžer je opovrgao poređenje sa Drugim svetskim ratom, rekavši da on nije počeo na Balkanu, a još manje je bio rezultat njegovih etničkih sukoba.
“Apsurdno je tvrditi da ekonomsko blagostanje Evropske unije, sa BNP-om koji premašuje Ameriku, zavisi od ishoda etničkih odnosa na osiromašenom Kosovu. Ovo je čak još više važi za atlantski prosperitet, „naglasio je Kisindžer.
U tekstu “Kada ovacije utihnu” koji je objavio u nedeljniku “Njuzvik” posle okončanja bombardovanja, 21. juna 1999. Kisindžer je analizirao usvojene dokumente na odnosu kojih je bombardovanje okončano sa predlogogm iz Rambujea, koji je formalno poslužio kao povod za bombardovanje. On je naveo da su razlike značajne. NATO snage ulaze na Kosovo na osnovu mandata UN, a ne sporazuma između Beograda i Atlantske alijanse. Kosovo je eksplicitno opisano kao deo Jugoslavije, iako autonomni (član 5); potvrđuju se teritorijalni integritet i suverenitet Jugoslavije (član 8). Odustalo se od odredbe o referendumu posle tri godine, a prvobitno insistiranje na potpunoj kontroli NATO-a donekle je razvodnjeno nizom mandata UN i prisustvom ruskih snaga. Ali čak i tamo gde je mirovni plan još uvek paralelan sa sporazumom iz Rambujea, on preti skoro trajnom američkom mešanju u beskrajni niz predvidljivih sukoba i mogućeg gerilskog rata. Oštar jezik sporazuma je osmišljen tako da bude čvrst, ali tako da svaka strana može da protumači neizbežne nejasnoće kao povoljne za sebe.
Kisindžer je predvideo pre skoro četvrt veka kako će Kosovo trovati međunarodne odnose, naročito odnose sa Rusijom i Kinom, ali da će izazvati “ustanak” malih država protiv SAD. Ukazujući na razliku između Dejtona i rešenja UN o Kosovu uz Rezoluciju 1244, Kisindžer je ukazao da je većina država u svetu podržavala ili tolerisala Dejtonski sporazum. Dejtonski sporazum je rezultat pregovora sve tri strane u kojima se Amerika pojavila kao posrednik. Stanje na Kosovu je nametnuto od strane SAD i NATO.
To nije slučaj na Kosovu. Rusija je možda bacila peškir u nastojanju da značajno uobliči neposredan ishod. Ali oseća se duboko poniženo; Kosovo je postalo javni simbol gubitka uticaja Rusije i javne degradacije od strane Zapada. Rusija nema podsticaja da olakša aranžman kada se uspostavi. Umesto toga, Moskva će verovatno tražiti prilike da je opstruira ili da se suprotstavi negde drugde onome što doživljava kao hegemonističke tendencije Amerike. Sa stanovišta SAD, što se brže pitanje Kosova skine sa rusko-američkog dnevnog reda, to bolje za naše dugoročne odnose. Zemlje koje su zabrinute da bi oni mogli biti objekat jednostranog delovanja NATO, može da se udalje od Amerike nakon što se prašina slegne. Oni mogu imati podsticaj da nabave oružje za masovno uništenje kao najsigurnije sredstvo odvraćanja od konvencionalne superiornosti Amerike. “Kako ironično istorija ponavlja svoje obrasce. Tokom Hladnog rata, demokratije su se oslanjale na nuklearno oružje kako bi uravnotežile pretpostavljenu sovjetsku konvencionalnu superiornost. U postkosovskom periodu, manje zemlje mogu se okrenuti oružju za masovno uništenje kao odgovor na ogromnu tehnološku prednost Amerike u konvencionalnom naoružanju”, predvideo je Kisindžer.
Kisindžer se usprotivio svakoj formi trijumfalizma zbog Kosova i tražio da se Kosovska strategija preispita, pre nego što se Kosovo uzme kao novi model za humanitarnu diplomatiju. U svetu je 22 miliona izbeglica i mnogo sukoba. Na koji od njih može da se primeni kao relevantna mešavina sile i diplomatije? Gde drugde možemo da bombardujemo 10 nedelja bez žrtava ili stvaranje presedana za akcije drugih država?
U tekstu “Vređanje istoriji”, objavljenom u “Njuzviku”, 5. aprila 1999. Kisindžer je postavio i dublje dileme sa kojima se on suočava kao “neko ko je podržavao svaku vojnu akciju Klintonove administracije — ili ko ju je kritikovao zbog previše neubedljivog delovanja, kao u Iraku. On je naveo da « rat protiv Jugoslavije inspiriše duboku ambivalentnost ». On je tu naveo razloge koji su gotovo pred očima svakog u Srbiji, a koji su sasvim nestali iz američkog vidokruga. « Srbija se borila na našoj strani u dva svetska rata i suprotstavila se Staljinu na vrhuncu moći. Ne možemo ignorisati Miloševićevu brutalnost, ali nestanak Srbije iz balkanske ravnoteže može izazvati erupcije u drugim susednim zemljama koje imaju etničke manjine. Što je još važnije, problem integriteta Makedonije biće na nama, preteći širim balkanskim ratom. Nadajmo se da će se njemu pristupiti sa većom dalekovidošću nego sa u sadašnjom krizom », ukazao je Kisindžer.
Na kraju bombardovanja, Kisindžer je insistirao na američkoj obavezi da zaštiti srpsko stanovništvo od Albanaca : «Kada se dim raziđe, etničko čišćenje srpskog stanovništva je verovatan ishod ukoliko ne ostanemo u ulozi trajne okupacije ».
Kisindžer je podsetio na Klintonove reči, koji je u govoru srpskom narodu, izjavio: „Saveznici u NATO-u podržavaju srpski narod da zadrži Kosovo kao deo vaše zemlje“. On je dodao da će sporazum „garantovati prava svih ljudi na Kosovu – i Srba i Albanaca u Srbiji“. Ništa od ovoga nije moguće postići dogovorom, već samo nametanjem spolja.
(Espreso/ Telegraf/ KosovoOnline)