Da je manastir poznat po isceljenjima potvrđuje i otac Nikolaj
Smešten na samoj granici između Srbije i Crne Gore manastir Kumanica odoleva vekovima i smatra se jednom od najvećih srpskih svetinja.
Ne zna se ko ga je tačno podigao, ali se ime ove bogomolje prvi put spominje u 16. veku, posvećen je Svetom arhangelu Gavrilu a u njemu se nalaze mošti Grigorija Kumaničkog.
Za njega su vezane brojne legende, a prepričavaju se čuda i isceljenja koja su se desila u ovom manastiru.
– Ljudi su dolazili u kolicima, da bi nakon pročitanih molitvi ozdravili i stali na svoje noge. Ovde dolazi i mnogo bračnih parova koji ne mogu da imaju decu i mole se. Kad prođe post dođu u Kumanicu, gde im se čitaju molitve. Zanimljivo je da su posle toga dobili potomstvo.
Ovo je zaista jedna velika svetinja, isceljenja koja su se ovde događala prenose se sa kolena na koleno. Ovde i sada dolazi veliki broj vernika. Po ozdravljenje, spas i na molitvu, kaže meštanka sela Bare.
Da je manastir poznat po isceljenjima potvrđuje i otac Nikolaj, starešina manastira Kumanica. Ono što je manje poznato, dodaje on, jeste da je manastir jedva preživeo rušenje i to samo zahvaljujući slozi naroda.
– Manastir Kumanica trebalo je da bude srušen kada se gradila pruga Beograd – Bar jer se nalazio na toj predviđenoj trasi. Međutim, verujući narod to nije nikako dopustio. Tada su se pobunili svi, i pravoslavci i muslimani, bili su složni i spasili su manastir. Tako da pruga prolazi pored njega, kaže za RINU otac Nikolaj.
Kako se za njega vezuju mnoga ozdravljenja, u manastir Kumanicu dolaze putnici namernici iz svih krajeva sveta, ali i svih veroispovesti.
Do skoro se do njega jedva stizalo orunulim makadamskim putem, ali ovog leta je nakon toliko čekanja konačno urađen asfaltni prilaz iz sela Bare, što mnogo znači monasima, ali i svim vernicima.
Monahinja u manastiru, mati Gavrila kaže da je put bio jako loš i da koliko god da su ga nasipali i radili propuste, voda ga je svaki put odnela.
– Slava Bogu na svemu, i onemo ko je dozvolio i ko je učinio i ko jo uradio put, da ih Gospod nagradi.”
(Espreso)