Smatram daje Slobodan Milošević jedan od najzaslužnijih za gubitak Kosova I Metohije jer nije prihvatio stručno mišljenje kompetentnog saradnika koji je ratovao na prostoru Hrvatske, BiH i bio čelni vojnik VJ, koji mu je nedvosmisleno dokazivao da u kontekstu odnosa međunaronih snaga ratom ne može rešiti problem KiM – ističe general-pukovnik Momčilo Perišić, pišu beogradski mediji.
– Milošević je poslušao političare-nacionaliste, generale karijeriste i avanturiste koji su mu govorili ,,samo da mi počnemo rat, a uz pomoć Rusa ko zna ko će ga završiti. Kad je osetio bombe u svom dvorištu, opet uz navedene,,lažne heroje’ prihvatio je kapitulaciju kroz Kumanovski sporazum, tačnije, njegov deo pod nazivom ,,vojno-tehnički“, koji javnosti nije predočen, a dugo ga je krio. Mnogii sada ne znaju njegov sadržaj, a on je bezuslovna kapitulacija KiM.
Perišić navodi da je ključni razlog za njegovu smenu, kako je napisano na sedmoj sednici VSO, što je dugo bio načelnik Generalštaba VJ.
„Milošević je tada rekao da bi posle izbora mogao da budem ministar odbrane SRJ. Stvarni razlog moje smene je što sam imao čvrst stav da se u rat nesme ići bez izgleda na uspeh, odnosno da ako u rat moramo ući, onda ići tatalno do kraja, kao u Vijetnamu. Posle kapitulacije na KiM on je sa svojim poslušnicima proglasio pobedu nad NATO i oni su ga naterali na prevremene predsedničke izbore, govoreći da će sigurno pobediti kad je,,dobio“ rat. Jedino se Gorica Gajević odvažila da kaže da to nije tačno, zbog čega ju je gađao pepeljarom koja muje bila pri ruci. Usledilo je bombardovanje“,re kao je Perišić u intervjuju za S. Telegraf.
Odgovarajući na pitanje da li smo mogli da dobijemo rat da se borba vodila na kopnu, Perišić je rekao da je tri meseca posle njegove smene došlo do „agresije NATO na SRJ i to bez odluke SB UN, što je kriminalno delo“.
– VJ je spremno dočekala agresiju jer se pripremala od juna 1998, kada smo napravili plan odbrane i izdali direktivu, a odluka o tome je na petoj sednici VSO, gde se vidi šta sam rekao.
Srećan sam što jeVJ pokazačla žilavost i otpornost, što nije razbijena kako je NATO očekivao, ali sam tužan što je neporažena, ponižena kapitulantskom odlukom, povučena sa KiM, a goloruk srpski narod uvučenu rat bezumnim što je VJ po odlukama državnog i vo jnog vrha SRJ, a potom od tog istog vrha ostavljen na milosti nemilost albanskim teroristima, dok su vinovnici te nesreće slavili pobedu podelama na hiljade ordenja i medalja. NATO nije imao potrebu da izvodi kopnenu operacijui da uvodi svoje kopnene snage, kad su za njih to odradili albanski teroristi, kasnije OVK uz pomoćiz Albanije. Da su stvarno bili rešeni i prinuđeni da idu u rat, ratovali bi dugo. Da je postojala mogućnost sukoba sa kopnenim snagama NATO, do izražaja bi došao narod koji je bio spreman da se brani, a takav narod ne može biti poražen. Srpski vojnik pokazao bi svoju veličinu kaou Prvom i Drugom svetskom ratu i ostalim ratovi- ma, a međunarodno javno mnjenje bi se postepeno, ali sigurno okretalo u našu korist.