Na licu oca ponos, iz majčinog oka suze, deda steže šajkaču i flašu, a baka se hvata za kecelju i onaj tajni džep odakle vadi ušteđeno bogatstvo koje trpa unuku u džep “da niko ne vidi”. Muzika trešti, na stolu svega od ića i pića, a u čelu, podno zastave, budući redov okružen drugarima, čas neveseo, čas preponosan.
Ovako je barem nekada izgledao ispraćaj u vojsku što u SFRJ, što kasnije u SRJ. Svečana obaveza i kako su stariji govorili najveća čast koju muškarac može da ispuni prema državi od danas je gotovo pa sasvim izvesna budućnost za veliki broj mladih.
Za razliku od generacija koji su vojsku služile po 24, 18, 15 i 12 meseci, budući vojnici Vojske Srbije služiće najverovatnije vojni rok u trajanju od 75 dana. Ono što se otvara kao sekundarno, ali ne manje važno pitanje je da li će se na velika vrata u naše živote vratiti i ispraćaji u armiju?
Šatori se razvlačili po ulicama, komšije se pomagale
Nekada su to bile fešte koje su umele da traju i do par dana, kada domaćini nisu žalili ni dinara, plaćajući i što imaju i što nemaju, samo da se momak “propisno” isprati u vojsku. Pored rodbine i prijatelja, zvali su se i oni sa kojima se nije baš najbolje slagalo, jer su se, kako se tada govorilo “sreća i ponos usred velike časti” morala podeliti sa svima.
Ko nije imao veliko dvorište, zatvarao je ulice sa šatorima – komšije se nisu ljutile. Naprotiv, učestvovale su u slavlju pomažući porodici budućeg vojnika da sve prođe po propisima.
Red sreće i veselja, red tuge i suza, smenjivali su se od pesme do pesme, iz minuta u minut, što se čaša više punila, duša se više praznila, te su mnogi u tim trenucima po prvi put videli iskru suza u očima očeva, deda, stričeva i ujčeva. “Suza ponosnica” stapala se pravo u poštucovani brk, dok e budući vojnik gutao knedle i odbrojavao vreme do polaska u kasarnu.
Jer, za razliku od danas kada imamo pametne telefone sa kamerama i razne aplikacije za komunikaciju iz svih krajeva sveta, nekada je komunikacija bila limitirana preko pisama i govornicama. I tako čak do dve godine, stotinama kilometara daleko u mestu gde nikoga ne znate, sa gomilom neznanaca u jednoj prostoriji. Iako se kasnije sa tim istim ljudima okumljavalo, bratimilo, u prvi mah, vojnicima koji su tek pridošli, nije bilo nimalo prijatno.
“Moj Milane, kad u vojsku pođeš”
Ko je bio jak i izdržao ispraćaj bez da pusti suzu, sam put od kuće do autobuske ili železničke stanice, nije izdržao, U celoj toj priči najlepše je bilo harmonikašima jer nije se moglo zamisliti da se vojnik ne isprati sa muzikom do prevoza za kasarnu, te su dugmetare često bile male da prime sve novčanice namenjene za onu najskuplju “Moj Milane, kad u vojsku pođeš”.
Takav ispraćaj zabeležen je daleke 1976. godine kamerom u jednom od srpskih sela, gde se celo mesto skupilo da isprati Milana Miloševića u JNA. Kako se vidi na viralnom snimku, njega su do voza kojim je išao do kasarne pratile tri muzike, cela porodica, komšiluk, prijatelji i svi oni kojima su Milan i njegova porodica uputili poziv da dođu na veselje.
Dok su se muškarci veselili, majka, baka, sestre, a verovatno i devojka, sudeći po snimku, krišom su plakali u pauzama pevanja.
Kao što red nalaže, budućem vojniku tadašnje JNA su se punili džepovi novčanicama “da mu se nađe u kantini sa drugovima ili u dozvoljenom izlasku od par sati”.
Da li će biti ispraćaja?
Za kraj, tik pre nego što će Milan da krene u kasarnu, palo je i kolce tik pored železničke stanice, gde je sudeći po snimku, najagilniji i veseliji bio deda.
Danas je neko drugo vreme, a sudeći po predlogu, regruti će kao što smo već rekli, biti na služenju svega 75 dana, te možda ovako pompeznih i emotivnih ispraćaja neće ni biti. Sa druge strane, gotovo sigurno će biti i onih koji će svog prvenca put kasarne ispraćati uz iće, piće i muziku, sad samo ostaje da vidimo da li će biti i šatora.
(Blic)