Svim roditeljima se verovatno dogodilo da im dete tokom kupovine zaplače zbog nečega što želi da dobije, a vi ne možete da mu priuštite.
Psiholog Radmila Grujičić ističe da ukoliko na vreme ne naučite svog mališana koliko je novac vredan i kako da njime pametno raspolaže, verovatno nikada neće razumeti objašnjenje da nemamo para za sve njegove želje, a kada malo poraste svoj džeparac će potrošiti istog dana kada ga i dobije.
– Da bi dete shvatilo da ne može da dobije svaku igračku koju poželi ili najskuplje patike ili da ne možemo da mu priuštimo odlazak na svaku ekskurziju i slično, neophodno je na vreme da mu objasnimo vrednost novca. Tako će dete biti zahvalnije i poštovati svaki, pa i najsitniji, poklon – kaže psiholog Radmila Grujičić.
Prema njenin rečima, važno je da obratite pažnju na to koliko dete ceni trud uložen u zarađivanje novca i da li ga nemarno troši.
– Normalno je da najmlađi prave greške pri rukovanju novcem. Ipak, ukoliko se mališan pokaje i kaže: ’’Nije trebalo da kupim ovu igračku, već mi je dosadila, sad bih imao novca za čokoladu’’, znači da je na dobrom putu. Podsetite ga tada da ima to na umu sledeći put kada nešto poželi i da donosi mudrije odluke kada naredni put dobije džeparac – ističe psiholog.
Evo nekoliko saveta naše sagovornice na koji način možete od najranijeg detinjstva, kao i kasnije tokom školovanja, da razvijate kod deteta zdrav stav o sticanju, štednji i trošenju novca.
Predškolski uzrast
Što ranije počnete sa objašnjavanjem vrednosti novca i napora kojim je on zarađen, to će dete pre shvatiti da on nije pao s neba. U najranijem uzrastu mališane ne treba opterećivati finansijskom situacijom roditelja, već ih treba pustiti da uče kroz igru, a u to vreme oni vole da se igraju trgovca. Tako će razumeti da stvari imaju materijalnu vrednost i da neke želje zavise od novca.
– Dobro je da u ovom uzrastu detetu kupite kasicu i neka u nju ubacuje sav novac koji ‘’zaradi’’ time što se samo oblači, pere zube, namešta krevet, posprema igračke… Od tog novca pustite ga da kupi ono što želi, jer će jedino tako imati želju da štedi, a ponos koji oseti kada od svog novca kupi novu igračku biće dovoljan da mu stvori jasnu predstavu o vrednosti novca – objašnjava Grujičićeva.
Osnovna škola
Deca u tom uzrastu postaju osetljiva na to šta će kupiti, šta će obući, a roditelj treba da izađe u susret njegovim željama i ukusu, ali do određene granice. Dete sada već dobija džeparac koji samo može raspoređivati i trošiti za namenu koja je njemu bitna, što već značajno doprinosi shvatanju pojma novca.
– Od trećeg ili četvrtog razreda osnovne škole deca su spremna za prvi džeparac. Možete izabrati da detetu taj novac dajete svaki dan ili nedeljno, a njemu prepustite da odluči hoće li ga trošiti odmah ili štedeti. Roditelji ne bi trebalo previše da se mešaju u to šta će dete kupiti za te pare. Ako se ono odreklo, na primer, čokoladice i sokića za užinu i skupilo novac za nešto što želi, onda mu treba dozvoliti da to i kupi. Roditelji često umeju da nametnu autoritet detetu i utiču na njegovu odluku šta da kupi od para koje je uštedeo, ali to ubija detetovu volju da štedi – ističe psiholog.
Srednjoškolski period
Nakon završetka osnovne škole roditelji bi trebalo da usmeravaju svoje dete da zarađuje. Prema mišljenju naše sagovornice ovo je pravo vreme za prvi poslić.
– Sa 14-15 godina dete može da bere voće preko omladinske zadruge ili da ide po hleb i novine starijim sugrađanima, sa 17-18 godina devojke mogu da pričuvaju na nekoliko sati komšijsko dete i slično. Roditelji ne bi trebalo da uslovljavaju svog tinejdžera da od para koje zaradi kupi knjige i troši na potrepštine za redovan život, već da skupi za nešto što oni ne bi mogli tako lako da mu priušte, neku bolju garderobu, mobilni telefon, odlazak na more i slično – napominje Radmila Grujičić.
(Izvor: Radmila Nikolić / Žena)