Gospod ne kažnjava, već otkriva istinu o nama. Poslednji sud nije proizvoljna presuda, već odraz našeg života – ljubav prema Bogu vodi u večnu radost, a udaljenost od Njega u duhovnu tamu.
Od iskona, ljudi su se pitali šta ih očekuje nakon ovozemaljskog života. Sveto pismo i svetootačko predanje jasno svedoče o tome da će doći dan kada će svaki čovek stati pred lice Božije. Taj dan
– Strašni sud, nije samo sud nad delima, već otkrovenje istine – trenutak kada će se svakom pojedinačno objaviti udeo koji je svojim životom pripremio.
Ikona Strašnog suda predočava nam tu sveštenu i strašnu tajnu. Ali šta nas zaista očekuje u tom času? Ko neće biti suđen? Šta znači prvo, a šta drugo vaskrsenje?
Šta nam Sveto Pismo govori o vaskrsenju mrtvih? Ima li načina da čovek izbegne Poslednji sud? Da li će sud biti isti za sve?
Hristos nas poziva na duhovnu budnost, jer „ne znate dana ni časa kad će Sin Čovečiji doći“ (Mt 25, 13). Sud Božiji nije neka proizvoljna kazna, već odraz našeg života – čoveka će suditi njegova sopstvena dela.
Ako je hodio putem ljubavi, smirenja i pokajanja, biće učesnik u Carstvu Božijem. Ako je živeo udaljen od Boga, onda je već za života doneo sud nad sobom.
Bog ne kažnjava niti osvećuje. On je Ljubav, a Njegov sud je svetlost koja otkriva svaku dušu u njenoj istinitosti.
Sveti Jovan Damaskin poučava: „Učestvovanje u životu Božijem jeste blaženstvo, dok je udaljenost od Njega – pakao.“ Stoga, pitanje nije da li će Bog kazniti čoveka, već da li će čovek izabrati da živi u zajednici sa Bogom, već sada i ovde.
Poslednji sud nije strahota za onoga ko ljubi Boga, već susret sa Istinom. Time se ne završava čovekova priča, već počinje njegov istinski, večni život – ili u svetlosti Hristovoj, ili u mraku svoje odbačenosti.
Zato, dok je vreme, valja nam bdeti, moliti se i činiti dobro, kako bismo u onom danu stali pred Gospoda sa radošću, a ne sa strahom.
(Religija)