„Moj sin je imao četiri godine kada sam bila žrtva nasilja i koliko god da mi se činilo da on mnogo toga ne primećuje, slike koje je video, utisnule su se duboko u njegovu svest.
Zabluda je da deca ne primećuju mnogo stvari, ona su hipersenzibilna bića koja svaku nemilu scenu doživljavaju na svoj način“, kaže nam Mirjana Marković koju je bivši muž tukao, a njeno dete bilo svedok toga.
Zlostavljanje i njeno teško iskustvo i iskustvo njenog sina, nažalost, nisu usamljeni slučaj u Srbiji.
Kada majka trpi nasilje, a dete, odnosno deca to posmatraju, kako se takva zlodela odražavaju na najmlađe?
Naši sagovornici su usaglašeni da su posledice brojne i da je zlostavljavanje izuzetno važan društveni problem.
„Svaki čin nasilja deluje traumatično na decu, i posledice su neizbežne koliko god se mi trudili da dete to zaboravi.
Imam osećaj krivice što sam dozvolila da moje dete bude svedok i što nisam imala dovoljno hrabrosti da odmah izađem iz kruga nasilja“, kaže nam Mirjana Marković čiji je brak u početku izgledao idilično, a onda se situacija preko noći promenila.
„Bilo je i momenata kada se nasilje dešavalo mučki, iznenada u toku spavanja, kada nisam imala priliku da to izbegnem.
Imala sam povrede na licu, glavi, vratu, telu…“, glasi jedna njena rečenica o najtežem periodu njenog života, kada ju je suprug tukao, a nasilje se dešavalo i na javnim mestima, pred drugim ljudima.
Kada su majke izložene nasilju, posebno fizičkom, deca su često i sama žrtve nasilja, namernog ili nenamernog, na primer, budu povređena kada stanu u odbranu majke, kaže nam Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.
„Kada kažemo da deca svedoče nasilju kojem su izložene njihove majke, nije nužno da ona budu prisutna u prostoru u kojem se nasilje dešava, mada je to česta pojava.
Kažemo da deca svedoče nasilju i kada čuju iz druge prostorije šta se dešava, kada vide ili mogu da osete posledice nasilnog događaja, na primer uplakanu, uplašenu i uznemirenu majku, kada od drugih čuju šta se desilo, vide dolazak policije ili Hitne pomoći, zbog nasilja moraju da napuste stan ili kuću zajedno sa majkom, ili ostaju u kući iz koje njihova majka mora da ode iz bezbednosnih razloga“, dodaje psiholog Ignjatović.
Kako reaguje dete kada majka trpi nasilje
Mirjanu Marković iz Sremske Mitrovice bivši suprug pretukao je i pred detetom, nakon čega je donela odluku, odnosno skupila hrabrost da pobegne iz tog pakla. Ono što se pre toga dešavalo i te kako je uticalo na njenog sina.
„Ispoljilo se tokom njegovog odrastanja. Izgubio je želju da vidi oca, ostanu ta sećanja na nasilje, koliko god se trudio da zaboravi pa je kasnije ocu doslovno rekao: „Kakav si to muškarac kad si mogao da udariš ženu?“.
Mirjana nam kaže da je potrebno mnogo hrabrosti da se izađe iz kruga nasilja, „da se izborite prvo sa sobom, da postanete svesni da se neće ništa popraviti i da ne treba da trpite nasilje“.
„Donela sam odluku da moram da prekinem toksičan brak, da moram da zaštitim i dete i sebe“, ističe.
Kako će dete reagovati kada shvati šta njegova majka preživljava i kako će to uticati na njega, zavisi od više faktora: uzrast i pol deteta, vrsta, intenzitet, učestalost i trajanje nasilja, posledice koje snosi majka, reakcije drugih odraslih u porodici, reakcije institucija, ako su uključene.
„Neposredno, deca pokazuju strah i preplašenost zbog očevog ponašanja, neka se sklanjaju, plaču ili ćute, druga žele da zaštite majku ili spreče oca, zovu pomoć, što predstavlja veliki rizik da i sama budu povređena.
Posledice dečjeg svedočenja nasilju takođe su različite. To mogu da budu fizičke povrede, a majke opažaju i promene u ponašanju – od povučenog i mirnog do nemirnog, neposlušnog, razdražljivog ponašanja, verbalne ili fizičke agresije prema drugoj deci ili odraslima.
Neka će deca reagovati telesnim promenama, smentnjama povezanim sa spavanjem, ishranom, noćnim mokrenjem. Deca mogu da imaju promene i u izražavanju osećanja.
Najčešće se zapažaju strah, napetost, nervoza, strah od odvajanja od majke, neraspoloženje i tuga, strepnja i uznemirenost, kao i osećanja nesigurnosti, niskog samopouzdanja, ali i ljutnje, besa, srama i stida“, objašnjava Tanja Ignjatović iz AŽC.
Mirjana nam otkriva da danas retko priča sa sinom o nasilju koje je preživela:
„Pitala sam ga posle prvih intervjua da li mu smeta što sam se ohrabrila da javno ispričam moju priču o nasilju nad ženama jer je bilo komentara kako reaguje moj sin što javno pričam o tome.
On nije imao bilo šta protiv, čak je bio oba puta na manifestaciji dodele nagrade Blic žena kada sam dobila nagradu“.
Ponašanje deteta otkriva da li je svedok porodičnog nasilja
„U školskom uzrastu registruju se posledice u vidu slabije koncentracije, nepažnje, zaboravljaju se školske obaveze, što vodi ka nižim ocenama.
Neka deca odbijaju da idu u školu ili brinu šta se dešava kući dok su u školi. Međutim, neka deca uspevaju da postignu i održe dobar školski uspeh, uprkos okolnostima kod kuće.
Može da se promeni odnos dece sa vršnjacima, prema druženju, slobodnim aktivnostima, pa dete počne da se povlači, smanjuje aktivnosti, izbegava da vršnjake dovodi u kuću.
Deca mogu da postanu agresivna prema vršnjacima, ili da budu žrtve vršnjačkog“, izdvaja psiholog.
Šta je u kasnijem životnom dobu, kada decu odrastu, najčešći pokazatelj da je neko odrastao u porodici gde se dešavalo nasilje?
„Dugotrajna izloženost dece nasilju ostavlja veći broj nepovoljnih posledica i na duži rok.
Neke posledice su neposredne i prestaju nakon izvesnog vremena, kada prestane nasilje i kada se majke i deca oporave.
Međutim, neke posledice mogu da potraju, da budu prisutne u mladosti i kasnijem odraslom životu. To su česti problemi u ponašanju, netolerantno i agresivno ponašanje, nekada problemi sa zakonom, konzumiranje alkohola ili narkotika, bežanje iz škole,
prekidanje obrazovanja, promiskuitetno ponašanje, rane emotivne veze u kojima može da bude nasilja, rane udaje da bi se što pre otišlo iz porodice u kojoj ima nasilja, nasilje prema vlastitoj partnerki ili supruzi i deci takođe mogu da budu posledice, a deca koja su posmatrala nasilje mogu kasnije i sama da postanu žrtva istog“.
„Nasilnik kažnjava ženu i sveti joj se preko dece“
Praksa Autonomnog ženskog centra potvrdila je da nasilje u porodici uzrokuje pomenute posledice. Problemi ne prestaju ni kada žena pobegne od nasilnika, pa može da se time otvori začarani krug, u kojem pate i ona i deca.
„Te posledice ne moraju da se jave kod svakog deteta odnosno kod sve dece u porodiici, nisu iste, ili se ne javljaju u istom trenutku, ali svakako postoje.
Majke se bore na različite načine da zaštite svoju decu od nasilja kojem su same izložene, iako ih nasilje onesposobljava da to rade punim kapacitetima. Mnoge postaju brižnije i dodatno zaštitčnički nastojene, u želji da nadoknade deci sigurnost i pažnju.
Mnoge se obraćaju članovima porodice, partnerove porodice i svoje porodice u pokušaju da oni utiču na nasilnika, da ga zaustave. Neke zovu policiju ili traže podršku centra za socijalni rad. Mnoge donose odluke da napuste nasilnog partnera kada vide kako to utiče na decu.
Međutim, žene koje odluče da napuste partnere, a imaju zajedničku maloletnu decu, može da sačeka neosetljivi sistem porodičnopravne zaštite.
Dojučerašnji nasilni partner odjednom postaje dovoljno dobar otac i ima jednaka roditeljska prava i pristup deci. To otvara mogućnost za dalju zloupotrebu dece protiv njihovih majki, jer nasilnik obično želi da se osveti i kazni bivšu suprugu.
Tako se ulazi u postseparacijsko nasilje, koje nažalost mnogi stručnjaci ne registruju, umanjuju ili ignorišu, na štetu najboljeg interesa deteta“, napominje Tanja Ignjatović.
Koliko dece u Srbiji svedoči porodičnom nasilju
Statistika o porodičnom nasilju nas često opominje dok se zaštita deca koja svedoče takvim nemilim situacijama nameće kao dodatan problem.
„Najvažnije je obezbediti neposrednu bezbednosti i sigurnost majci i deci dok su izložena nasilju, odnosno tretirati decu kao žrtve i kada svedoče nasilju, što sada kod nas nije slučaj.
Na primer, u 2023. godini među žrtvama nasilja u porodici koje su imale hitne mere zaštite, bilo je samo 6,6 maloletnih lica, a sigurno je bilo mnogo više dece koje su i direktne žrtve i svedoci nasilja“, naglašava Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra i poručuje:
„Pažnju ne treba usmeriti jedino ka negativnim posledicama, jer ih onda pojačavamo, a deca počinju da se identifikuju sa svojim negativnim svojstvima.
Ovoj deci kao i njihovim majkama potreban je oporavak, u kraćem ili dužem periodu, uz stručnu podršku. Deca koja svedoče nasilju imaju pravo na specijalizovanu psihološku podršku koja odgovara njihovom uzrastu prema Istanbulskoj konvenciji koju je Srbija potvrdila, ali nažalost, to nije slučaj.
Propuštanje da se deca zaštite i da im se pomogne, može da izazove dugoročne negativne posledice, ali zaštita i pomoć u oporavku mogu da saniraju i ublaže negativna iskustva i posledice“.
Veliku podršku ženama koje trpe nasilje pružaju i žene koje su preživele isto:
„Pre nekoliko dana razgovarala sam sa jednom mladom ženom, baš o temi kako tenzije u braku utiču na decu.
Ispričala sam joj deo svoje priče i ohrabrila je da mora da zaštiti dete i da ako je moguće, pronađe rešenje da se izbori za normalan i miran život svog deteta i sebe. Nismo ni svesni koliko je ovaj problem prisutan, nasilje rađa nasilje, apel mora da bude svakodnevni, uticaj putem svih mogućih sredstava na populaciju.
Uticaj vršim i preko književnog rada, u svojim romanima provlačim tu tematiku. Ohrabrenje svim ženama je sazdano i u jednoj rečenici:
„Nikada nemoj da trpiš ono što ti stvara nemir i ugrožava tvoje zdravlje i zdravlje tvog deteta!“, zaključuje Mirjana Marković koja je predsednica Književne zajednice Sremska Mitrovica.
Okidač za emocionalnu i psihološku traumu
„Deca koja su svedoci porodičnog nasilja često trpe ozbiljne emocionalne, psihološke, i razvojne posledice. Ova deca mogu da razviju osećaj nesigurnosti, straha, i anksioznosti.
Često osećaju krivicu, misleći da su na neki način oni odgovorni za nasilje. Izloženost takvim situacijama može uticati na njihovo ponašanje, uzrokujući agresiju, povlačenje, probleme sa koncentracijom, i poteškoće u odnosima sa vršnjacima.
U nekim slučajevima, deca koja odrastaju u takvim okruženjima mogu kasnije u životu ispoljiti slične obrasce nasilnog ponašanja, ili, sa druge strane, mogu da postanužrtve nasilja u odraslom dobu.
Dugoročno, trauma može da utiče na njihov akademski uspeh, samopouzdanje, i sposobnost da razviju zdrave emocionalne odnose“, komentarišu za Žena rs iz Udruženja žrtava nasilja Haj’r Beograd i izdvajaju znake koji odaju da je neko odrastao u porodici gde se dešavalo nasilje:
„Odrasle osobe koje su u detinjstvu bile izložene porodičnom nasilju često pokazuju različite znakove emocionalne i psihološke traume.
Najčešći pokazatelji su poteškoće u uspostavljanju i održavanju bliskih odnosa, nisko samopouzdanje, i probleme sa anksioznošću i depresijom. Oni mogu da imaju i poteškoće u tome da ukažu poverenje drugima i sklonost ka ponavljanju obrazaca nasilja, bilo kao žrtve ili kao nasilnici.
Takođe, mnogi od njih razvijaju različite oblike zavisnosti, kao što su alkoholizam ili zloupotreba droga, kao način da se nose sa traumom iz prošlosti. Neki mogu da imaju problem sa upravljanjem besom ili izražavanjem emocija na zdrav način“.
Iz Udruženja nam otkrivaju i kakva su isksutva njihovih članova:“Najveći problem je nedostatak podrške i razumevanja u društvu.
Mnoge žrtve nasilja, posebno majke, suočavaju se sa stigmom, strahom od osude, i osećajem bespomoćnosti. Često su finansijski zavisne od nasilnika, što dodatno otežava njihovu odluku da pobedgnu od nasilja.
Deca u takvim porodicama često pate u tišini, a posledice nasilja se često prepoznaju tek kasnije, kada su se već ukorenile u njihovom emocionalnom i psihološkom razvoju.
Naše udruženje se trudi da pruži sveobuhvatnu podršku, uključujući pravnu pomoć, psihološko savetovanje, i edukaciju, ali je jasno da je potrebna šira društvena podrška i sistemske promene kako bi se ovaj problem rešio na pravi način“.
(Žena)