Desetogodišnja Eva Mozes, koja je godinu dana ranije poslata u Aušvic sa svojom sestrom bliznakinjom, seća se da su vojnici Crvene armije delili „zagrljaje, kolačiće i čokoladu“
Kada se Drugi svetski rat bližio kraju u januaru 1945. godine, grupa sovjetskih izviđača naišla je na čudan logor u poljskom gradu Osvjenćimu, koji su Nemci nazvali Aušvic.
Oslobođenje Aušvica nije bio deo plana vojnika, ali će uskoro postati jedan od najznačajnijih događaja Drugog svetskog rata.
Osnovan od strane Nemaca 1940. godine, Aušvic je brzo postao najsmrtonosniji nacistički koncentracioni logor.
Veruje se da je 1,1 milion od 1,3 miliona ljudi poslatih u Aušvic – čak 85 procenata – umrlo tamo. Stotine hiljada ljudi je streljano, ugušeno gasom, obešeno i izgladnjeno do smrti.
Na hiljade ljudi je poginulo samo u poslednjim danima logora kada su nacistički vojnici pokušali da prikriju svoje zločine i premeste oko 60.000 zatvorenika u grad Vodzislav, koji su držali Nemci.
Procenjuje se da je 15.000 ljudi poginulo tokom hladnog marša smrti, a mnoge od njih su nemački vojnici streljali dok su se borili da ih prate.
Međutim, nazad u logoru, sovjetski vojnici koji su ušli u Aušvic 27. januara 1945. godine, pronašli su one koje su nacisti ostavili: teško bolesne, decu i ljude koji su uspeli da se sakriju od stražara.
„Samo najviši oficiri Generalštaba su možda čuli za logor“, objasnio je sovjetski vojnik Ivan Martinuškin za Times of Israel, napominjući da su on i njegovi saborci bili iznenađeni kada su pronašli ljude kako stoje iza bodljikave žice. „Nismo znali ništa.“
Otkrili su da se u logoru još uvek nalazi čak 9.000 ljudi, kao i jezive dokaze o više od milion poginulih. Vojnici su pronašli 370.000 muških odela, 837.000 ženske odeće i skoro osam tona ljudske kose.
Prema časopisu „Istorija“, pronašli su i 44.000 pari cipela i 37 kilograma naočara.
Ali iako užasno, oslobođenje Aušvica bilo je i radosno.
„Mogli smo da vidimo iz njihovih očiju da su srećni što su spašeni iz ovog pakla“, rekao je Martinuškin. „Srećni što im sada ne preti smrt u krematorijumu. Srećni što su oslobođeni.“
Desetogodišnja Eva Mozes, koja je godinu dana ranije poslata u Aušvic sa svojom sestrom bliznakinjom, seća se da su vojnici Crvene armije delili „zagrljaje, kolačiće i čokoladu“.
„Nismo bili samo gladni za hranom“, rekla je, „već smo bili gladni za ljudskom dobrotom.“
I Paula Lebovič, koja je imala 11 godina tokom oslobođenja Aušvica, seća se kako je bila preplavljena sovjetskom ljubaznošću.
Sećajući se da joj je jedan vojnik prišao sa suzama koje su mu tekle niz lice i ponudio hranu, rekla je Fondaciji za holokaust Univerziteta Južne Kalifornije da je pomislila: „Hoćeš da kažeš da neko tamo mari za mene?“
Priče iz Aušvica su u početku bile u senci oslobođenja prvog velikog nacističkog koncentracionog logora, Majdaneka.
Ali kako su preživeli iz Aušvica istupili sa svojim pričama i kako je u svet procureo sav užas logora smrti, Aušvic je postao poznat kao najozloglašeniji nacistički koncentracioni logor Drugog svetskog rata.
Nakon rata, lokacija je pretvorena u muzej i spomenik.
Cilj mu je da oda počast i seti se onih koji su tamo umrli, ali i da održi sećanje na Holokaust kao upozorenje budućim generacijama.
„Ljudi bi trebalo da pogledaju ovo mesto i razmisle o našoj moralnoj odgovornosti“, rekao je za NPR Pavel Savicki, vodič u muzeju Aušvic. „Ovo nije antropološko otkriće tipa ‘Oh, ljudi su pre 75 godina mogli da urade nešto ovako’, i mi smo iznenađeni.
Oni još uvek to mogu da urade. Radili su to ranije. A ljudi se i dalje mrze.“
(Stil)