Radosav iz sela Gornji Ojkovac doveo je u kuću 12 godina mlađu Albanku i oduševio roditelje.
Poslednjih godina postala je sve češća pojava da stariji neženje iz Srbije, posebno iz sela, svoje životne saputnice pronalaze u Albaniji.
Razlog je jednostavan – na selu sve ređe ima devojaka koje žele da ostanu i grade porodicu, dok Albanke neretko pristaju da započnu novi život u skromnim uslovima, ali uz sigurnost doma i porodice.
Jedan od takvih primera je i Radosav Timotijević iz Gornjeg Ojkovca.
Nova kuća, novi život
Naime, Lajtiha je pristala da se uda za Radosava, ne mareći za uslove u kojima će živeti. Ubrzo je od svekrve dobila novo ime – Zorica, i porodici Timotijević podarila troje dece.
„Meni srce puno, ali me duša boli što nadaleko nema više dece. Kad o meni pričaju, ne kažu ‘onaj što je oženio Albanku’, nego ‘onaj što ima čeljad’, pa naglase – troje.
Kao da imam ne znam ni sam kakva čuda, a ne decu.
Tuga je golema kad te znaju po tome što si otac, kad u celom kraju nemaš kome da odeš na veselje, kad sam posle dugo vremena prvi iz čije kuće se čuo dečji plač, kad ću još dugo ostati poslednji koji je zaljuljao kolevku“ – ispričao je Radosav Timotijević, Zogin – Zoričin suprug za Blic.
Majka i otac skakali od sreće
Radosav je želeo po svaku cenu da se oženi. Bilo je devojaka koje su htele da krenu s njim, ali nijedna nije želela na selo. Svaka je sanjala varoški život, a ne opanke i štalu. On im, kaže, ne zamera, jer nijedna ne bi bila kao Zoge.
„Otišao sam u Čačak, upoznao jednu Albanku, ona mi pokazala sliku svoje sestre. Rekao sam – hoću. Otišao sam u Albaniju, zaprosio Zoge, 12 godina mlađu od mene.
Pristala je. Veselja li kad sam je doveo kući, majka Jela i otac Slobodan su od sreće skakali. Zoge im je veliki kamen sa srca skinula, a tek radosti kad su se deca počela rađati“ – priseća se Radosav.
Težak početak, velika ljubav
Njegovoj supruzi najteže su pali jezik, planinska klima i teren. Dolazila je iz ravnice, blizu mora, gde zime gotovo i nema.
Ovde je naučila da živi u snežnim predelima, ali se na selu brzo snašla. Srpski jezik je savladala odlično, a svekar i svekrva hvale je na sav glas.
„Dole kod mene su ravnice, a ovde brdo do brda. Živela sam blizu mora, tamo gde zima ne postoji, a ovde sneg zna da zaveje do kukova.
Selo mi nije problem, jer sam na selu odrasla. Uslovi života mi nisu teško pali, beda tamo, beda ovde, navikla sam da se nema“ – ispričala je Zoge, majka troje dece u čitavom kraju.
Snaga žene sa sela
Zoge je vremenom postala stub domaćinstva. Zna da pomuze krave, spravi sir, radi rame uz rame sa mužem na njivi, a nije joj teško ni da upregne volove i ide u šumu po drva.
„Da vidiš moju Zoricu kad upregne volove, pa barabar sa mnom u šumu da izvlačimo drva ili da vozom čistimo put. Prošle zime sin nam se razboleo, a do puta dva i po kilometra, sve kroz dubok sneg.
Malo ga ja nosio, pa stao da predahnem, a onda ga uzela ona, nosila u rukama. Vičem: ‘Nemoj, trudna si, ne smeš, ne možeš’, a ona ne da za pravo. Brže ona išla sa njim u naručju nego ja“ – hvali Radosav svoju suprugu.
Tri deteta i kraj
Bojan, Dobrivoje i Jovana – troje dece je donelo radost u njihovu kuću. Tu su Radosav i Zoge stavili tačku kada je reč o proširenju porodice.
„Da je do nemaštine – nije. Do zemlje bi dan i noć savijali grbače da prehranimo još dece, odavajali od usta ako treba, ali drugo je u pitanju.
Najbliža škola odavde je sedam kilometara, u Jasenovu, pola puta je kroz šumu. Brzo će naša stasati za školu, a treba ih jedno po jedno ispraćati i sačekivati. A ko bi onda pazio na četvrto, peto. Barem da čiste puteve, da se može kolima, i nekako, ali u ovim uslovima ne“ – kaže Radosav.
(Stil)