Iako su vrlo često odnosi svekrva i snaje zamršeni, priča lekara koji je radio u inostranstvo pokazuje nešto sasvim drugačije.
Svedoci smo mnogih poremećenih porodičnih odnosa, te češće možemo čudi da deca roditeljima okrenu leđa kada postanu stari i bespomoćni.
Međutim, postoje i osobe koje vraćaju veru u dobre ljude. Naime, priče dvojice sinova i jedne ćerke izazivaju neverovatno divljenje.
Jedan muškarac, koji je želeo da ostane anoniman, vratio se iz inostranstva kako bi pazio na bolesnu majku, jer je primetio da je sestri bilo bitno samo nasledstvo.
“Bio sam potpredsednik odeljenja inženjeringa u jednoj firmi. U to vreme, moja majka je dobila tumor, a moja mlađa sestra i njen muž, koji su živeli blizu nje, trebalo je da se brinu o njoj i redovno je posećuju. Međutim, u praksi je to izgledalo drugačije od svakog dogovora i razgovora.
Oni su hteli da majka prepiše svu svoju imovinu na njih, a nakon toga su planirali da je smeste u starački dom. Kako je vreme prolazilo, postajali su sve zahtevniji, a njihovi postupci gotovo histerični”, objašnja za „Moje vrijeme“ i dodaje:
“Pokušavali su na sve moguće direktne i zaobilazne načine da je nateraju da pristane da potpiše papire i ode u dom, čak su joj jednom doveli i policiju. Moj mlađi brat, koji je posetio majku i svedočio jednoj od scena, bio je zaprepašćen onim što je video.
Majka nikad ništa od toga nije spomenula nama ostaloj deci. Kad je brat video šta se događa i da je mama prepuštena sebi, sukobio se s mužem naše sestre. To je završilo time da je ovaj dobio zabranu prilaska.”
Odlučio je da preuzme odovornost na sebe, dao je otkaz i preselio se kod majke, tri godine je brinuo o njoj i trudio se da joj dom uvek bude čist.
“Te tri godine života donele su mi pomešane emocije. Ipak, jedno je sigurno – to iskustvo mi je omogućilo da se zbližim s majkom u njenim najtežim trenucima, i te uspomene nikad neću zaboraviti.
Sami smo odgovorni za svoj život, a ako dođe dan da preuzmemo odgovornost za nemoćnog roditelja, moramo delovati, na ovaj ili onaj način. Lično mi nije žao što sam za majku žrtvovao tri godine”, napisao je ovaj sin.
Zatim je svedočila i jedna žena, koju je briga o bolesnom ocu toliko iscrpela, da se i sama na kraju suočila sa ozbiljnim zdravstvenim problemima.
“Provela sam sedam godina svog života brinući se o ocu koji je bolovao od demencije i pretrpeo je nekoliko moždanih udara. Zbog toga sam i sama obolela i deset godina patila (prvo s pogrešnom dijagnozom). Ta briga me je skupo koštala.
Ćesto puta sam pomislila da li sam pogrešila što ga nisam stavila u dom, ali ne žalim. Niko drugi nije mogao ni hteo da brine o njemu, i nakon prilično teškog života, tata je preminuo miran, držeći me za ruku“.
Još jedan momak je otkrio da je imao veoma uspešnu karijeru lekara u inostranstvu, ali, kada je saznao da mu majka boluje od raka, odlučio je da život promeni iz korena, samo kako bi joj pomogao.
A najveći uticaj na njega imala je upravo supruga koja ga je u svemu podržala i pomogla u najtežim trenucima.
“Da, odlučio sam da se žrtvujem, ostavim posao i negujem majku u terminalnoj fazi bolesti. Moja majka je u životu sve žrtvovala za porodicu.
Napustila je prestižnu učiteljsku karijeru kako bi se u potpunosti posvetila ulozi majke troje dece i pružala podršku mom ocu, koji je imao stresan i zahtevan posao lekara.
Mi, njena deca, dugovali smo joj sve; od nesebične ljubavi i stalne podrške do usvojenih vrednosti poput morala i dobrote prema ljudima”, istakao je.
“Radio sam u inostranstvu, gde sam imao uhodanu lekarsku praksu, a moja deca su bila školskog uzrasta kada je stigla strašna vest. Naime, majci je dijagnostikovan terminalni rak debelog creva.
Kao jedini sin s medicinskim obrazovanjem (otac je već bio preminuo), nisam se dvoumio; zatvorio sam praksu, preselio se sa porodicom nazad i preuzeo brigu o majci.
Bila je presrećna što može da umre u sopstvenom domu, koji sam pretvorio u malu bolničku sobu s medicinskom negom 24 sata dnevno, a ja sam bio njen lični lekar.
Sada, gledajući unazad, znam da sam doneo ispravnu odluku”, svedoči.
(Stil)