Ne postoji roditelj koji će da uradi baš sve apsolutno ispravno kad je vaspitanje u pitanju, ali postoje greške koje mogu da budu jako opasne u razvoju dece
„Ako ne voli muža, majka će emotivno ‘prisvojiti’ sina“ – psihološki obrazac koji razara mušku psihu
Karl Gustav Jung, jedan od najvećih umova psihologije, jasno je upozoravao: niko ne može unakaziti psihu muškog deteta kao – majka.
U svom radu o emocionalnim vezama unutar porodice, isticao je da odsustvo zdravog odnosa između supružnika može rezultirati opasnim premeštanjem pažnje sa muža na sina.
Ako žena ne oseća emotivnu ispunjenost i bliskost sa svojim partnerom, ona će – svesno ili nesvesno – tražiti tu povezanost kroz dete, posebno kroz sina, čime stvara toksičnu bliskost koja guši dečakov razvoj u samostalnog muškarca.
Majka kao emotivni parazit: Kada ljubav postane zatvor
Jung je taj fenomen nazivao stvaranjem „večnog dečaka“ – muškarca koji nikada ne odraste u pravom smislu.
Majčina stalna kontrola, preterana briga i potreba da bude centar sinovljevog sveta stvara osećaj dužnosti, zavisnosti i krivice kod muškarca, koji ni u odraslom dobu ne zna kako da bude slobodan.
“Majka ne pokazuje zabrinutost što njen sin nije muškarac – jer ga nikad ni ne pušta da to postane”, piše u Modernoj Jungovoj kliničkoj praksi.
Takav muškarac često ostaje emocionalno nepismen, nesposoban da vodi vezu, brak, porodicu – jer nijedna žena ne može da se takmiči sa prvom ljubavlju – majkom.
Ovo nije klasičan slučaj roditeljske ljubavi.
Ovde govorimo o emocionalnom preplitanju u kojem majka ne dozvoljava sinu da psihološki sazri, jer on – nesvesno ispunjava prazninu koju bi trebalo da popuni njen partner.
Sin postaje njen oslonac, saputnik, povremen savetnik, pa čak i emocionalni terapeut.
A zauzvrat, ona mu nudi osećaj lažne sigurnosti, kontrolišući njegov izbor partnerke, posao, stil života. Takva veza postaje kavez iz kog se teško izlazi.
Odrastao muškarac, ali u telu dečaka: Posledice “majčinog sina”
Takvi muškarci, prema Jungu, žive u prošlosti.
Povlače se iz stvarnog sveta, nesposobni da se suoče sa izazovima, jer duboko u sebi veruju da ih samo majka može zaštititi i usmeriti.
Zato, kada se od njih očekuje odluka, borba ili preuzimanje odgovornosti – oni se povlače.
Uglavnom u toksične veze, loše poslove ili zavisničke obrasce ponašanja. Njihov emocionalni kompas ne pokazuje sever – već mamin stan.
Kako se izlazi iz ove zamke?
Da bi postao psihološki zrela osoba, muškarac mora preseći emocionalnu pupčanu vrpcu sa majkom – i to ne samo fizičkim distanciranjem, već unutrašnjim raskidom zavisnosti.
Mora naučiti da donosi sopstvene odluke, čak i ako pogreši.
Mora odbaciti osećaj krivice što ga njegova sreća vodi daleko od majčine kontrole.
I mora shvatiti da ljubav nije isto što i kontrola – a zahvalnost nije isto što i dužnost.
(Stil)