Sijamske bliznakinje Dejzi i Vajolet Hilton bile su cirkuska atrakcija. Svi su u njima videli novac i brzu zaradu, a one su samo tražile sreću
Sijamske bliznakinje Dejzi i Vajolet rođene su u Engleskoj 1908. godine. Rodila ih je konobarica Kejt Skiner.
Devojke su bile povezane u donjem delu tela, ali svaka je imala svoje organe. Lekar su smatrali da je operacija razdvajanja nemoguća i one su ostale spojene.
Akušeri uglavnom nisu davali utešne prognoze u vezi sa devojčica. Ali pogrešili su: Dejzi i Vajolet su živele dug život, ali pun teškoća i patnje.
Nesreće neobičnih devojaka počele su već u detinjstvu. Majka ih je smatrala božjom kaznom za vanbračnu vezu i odlučila da ih ostavi. Za malu naknadu, vlasnica bara Meri Hilton dobila je starateljstvo nad devojčicama.
Nije to učinila iz dobrote svog srca: u Dejzi i Vajolet ova preduzimljiva žena videla je grandiozni izložbeni predmet i sredstvo za zaradu.
Kada su Dejzi i Vajolet imale tri godine, „tetka“ je počela da ih vodi na karnevale i vašare. Ali njena zarada nije bila ograničena na ovo.
Meri Hilton je održavala devojke čistim, hranila ih i dobro ih oblačila. Zauzvrat one su morale da sede duge, ponižavajuće sate u zadnjoj prostoriji bara dok su ih pijane mušterije „proučavale“.
Neceremonalno postupanje prema strancima, okrutno ismevanje i teški miris duvana i alkohola – to je ono čega se devojčice sećaju iz tog perioda. Shvativši da je otkrila rudnik zlata, Hilton je počela da vodi svoje klijente širom Engleske.
Sa osam godina, Dejzi i Vajolet su već posetile Nemačku i Australiju. Hiltonova je morala da se bori da uđe u Sjedinjene Države: 1915. godine devojkama je zabranjen pristup, navodno iz „medicinskih razloga“, ali nakon objavljivanja u medijima, odluka je poništena.
U Americi je brižna „tetka“ promenila svoj stav prema Dejzi i Vajolet: često ih je grdila, pa čak i tukla. Nije uzela u obzir želje devojaka, trebalo je da se razmeće njima i zaradi. Istovremeno, žena je pokušala da poboljša svoj lični život.
Za bilo kakvu neposlušnost ili bilo kakav prekršaj (na primer, ako su zarađivale manje od očekivanog), devojke bi kažnjavala batinama ili izgladnjivanjem. Sve to je trajalo osam godina.
Kada je tetka Hilton preminula, Dejzi i Vajolet su na trenutak pomislile da su našle slobodu. Ali onda su se u njihovim životima pojavili novi staratelji – Merina ćerka Edit i njen muž, producent sporednih emisija Mejer Majers.
Ovaj sebični par je dugo sanjao da dobije sestre kako bi zaradili i na njihov račun ostvarili uspeh u filmskoj industriji. U 20-im, Dejzi i Vajolet su postale zvezde Brodveja.
Na istoj sceni nastupali su sa izuzetnim američkim komičarima – Čarlijem Čaplinom i Bobom Houpom. Za učešće u emisiji mogli su da zarade i do pet hiljada dolara nedeljno.
Međutim, devojke nisu videle ovaj novac, njihovi nadređeni su uzimali sav honorar. Edit i Mejer ne samo da su rešavali sva poslovna i finansijska pitanja, već su u potpunosti kontrolisali i lične živote svojih „zvezda“.
Ovi pametni biznismeni nisu dozvolili nikome da priđe blizu Dejzi i Vajolet. Niko nije ni mogao da razotkrije njihovu zločinačku šemu. Sestre su se osećale strašno izgubljene, nisu imale ni prijatelja ni ljubavnika. U svojim memoarima su pisale:
„Bile smo usamljene bogate devojke koje su zapravo bile prosjakinje koje su živele u ropstvu.“
Ceo njihov život bio je niz nastupa i napornih proba. Nisu ni razmišljali o bekstvu, jer im je Mejer zapretio da će ih za kaznu poslati u popravni dom, odakle su mogli samo da pobegnu na onaj svet.
Hari Hudini i sloboda
Sve se promenilo kada je i sam Hari Hudini prisustvovao nastupu sijamskih bliznakinja.
Njegova slava i autoritet otupili su diskreciju Edit i Majera, a poznati iluzionista je mogao da komunicira sa devojkama. Saznavši u kakvoj su situaciji, čovek ih je savetovao da se bore.
On je sestrama otvorio oči za njihovu nemoćnu situaciju. Nisu imali pojma koliko su poznate i „profitabilne“. Godine 1931. advokat Martin Arnold je postigao zakonsku slobodu od „proizvođačkih usluga“ za 23-godišnje devojke.
Sud je zabranio Edit i Majeru da prilaze sestrama i naložio biznismenima da im isplate novčanu odštetu od 100 hiljada dolara.
Posle uspešnog suđenja, Dejzi i Vajolet su se smestile u hotel i prvi put duboko udahnule slobodu. Konačno su uspeli da se otarase glupih detinjastih mašnica i volana u koje ih je Mejer obukao.
Po prvi put u životu obukle su različite haljine i kupile mnogo slatkih šešira koje su oduvek sanjale da nose. Činilo se da sada sestre mogu biti same.
Ljubav i prevara
Pošto su stekle nezavisnost, devojke su konačno uspele da otkriju ljubav . Novinari su oduvek bili posebno zainteresovani za ovu temu
. Pitale su se šta da rade ako neka od sestara želi da bude sama sa muškarcem. Violet je zadovoljila radoznalost svih: „Samo se okrenem, pročitam knjigu i pojedem jabuku“.
Vremenom su se sestre prilagodile životu tako da je svaka od njih mogla da dobije bar neki privid normalnog života. Obe su se čak i venčale, ali u različito vreme i neuspešno.
Prvi čovek u koga se Violet zaljubila bio je pozorišni dirigent Moris Lambert. Par je želeo da se venča, ali su ih svuda odbijali, govoreći da je to nemoralno, nepristojno i generalno bogohuljenje.
Umoran od borbe sa javnom osudom, Moris je prekinuo odnose sa Vajolet. Godine 1936. devojka je ponovo pokušala da pronađe ličnu sreću.
Ovaj put njen izabranik bio je glumac Džejms Mur. Međutim, dva meseca kasnije poništio je brak, hvaleći se da na taj način jednostavno želi da postane poznat.
Dejzi je imala slično iskustvo: 1941. se i ona udala, ali je deset dana kasnije njen izabranik, plesač Harold Estepa, podneo zahtev za razvod. Takav odnos nije bio za njega. U dokumentarcu „Okovana za život“, sestre su ogorčeno ispričale:
„Našli smo način da živimo odvojeno jedni od drugih, ali bilo je nemoguće ubediti druge ljude u to. Uskraćena nam je dozvola za brak u 27 država jer su to smatrali bigamijom. Ja nisam mašina. Ja sam žena. Trebalo bi da imam pravo da živim kao jedan od mnogih žena.“
Vajolet i Dejzi nisu samo nastupale u pozorištima i noćnim klubovima, već su glumile u filmu o „neobičnim“ ljudima i dokumentarnoj priči o sebi, a objavile su i autobiografiju „Život i ljubav sestara Hilton“.
Ali vremenom je interesovanje za njih nestalo i postalo je teže zaraditi novac. Bliznakinje su pokušale da otvore štand za hot dog.
U početku je posao išao uzbrdo, ali je onda zamro. Godine 1962. Čarls Rid je odveo sestre na posao u park prikolica, ali pod uslovom da imaju istu boju kose (Violet je tada bila brineta, a Dejzi plavuša) i da ne nose scensku odeću. U zabavnom parku su sestre prale podove, stavljale robu na police i radile druge jednostavne poslove.
Poznato je da su žene ponekad govorile pred kolegama, išle u crkvu, ali izbegavale da se sretnu sa strancima i decom. Prečesto su im se rugali i pokušavali da im pogledaju ispod suknje. Umorne od parka prikolica, sestre su iznajmile malu kuću i uselile se u nju.
Tamo ih je 1967. posetio izvesni dr Džordž Kalahan. Hteo je da ispita blizance i ponudi im ono o čemu su tako dugo sanjali – slobodu jedno od drugog. Ali doktor nije znao da su žene već prihvatile svoju sudbinu. Kalahan je ušao u njihove živote prekasno.
Dejzi i Vajolet nisu imale ni fizičke ni psihičke snage da rizikuju i veruju strancu, pa su odbile da učestvuju u njegovom eksperimentu:
„Bockane smo kao zamorci od rođenja. Želeli su da nas razdvoje, ali nas to sada ne interesuje.“
Godine 1969. Dejzi i Vajolet su umrle od hongkonškog gripa. Imali su 60 godina.
(Stil)