Niko ko je posmatrao sa strane, ne bi mogao da kaže da ova devojka prolazi kroz najveću patnju u životu.
Mogla je da postane legenda. Sa 16 godina pobedila je najbolju teniserku sveta, sa 19 se probila u top 5, a već sa 20 njeno ime su znali i oni koji nikada nisu gledali tenis.
Ali iza sjaja pobeda Jelene Dokić krila se bol o kojoj se ćutalo decenijama. Njena priča nije priča o sportu. To je priča o tome kako preživeti kada ti najbliža osoba postane dželat.
Balkanska devojčica i bekstvo u Australiju
Jelena je rođena 1983. godine u Osijeku, u Hrvatskoj, ali joj je detinjstvo bilo obojeno ratnim bojama.
Njeni roditelji — Srbin Damir i Hrvatica Ljiljana — pokušali su da pobegnu od sukoba, prvo se preselivši u Srbiju, a zatim 1994. godine u Australiju.
Porodica se nastanila u predgrađu Sidneja, gde je život izbeglica podsećao na borbu za opstanak: osmogodišnja Jelena je nosila staru školsku uniformu, jela hleb s margarinom, a njenog oca, veterana balkanskog rata, niko nije želeo da zaposli.
Tenis joj je postao utočište. Sa reketom u rukama osećala je kontrolu — ono što joj je toliko nedostajalo u stvarnosti. Damir je, primetivši ćerkin talenat, pretvorio treninge u paklene maratone.
„Ti si naša jedina šansa!“ ponavljao je, terajući je da igra do iznemoglosti. Već tada je počelo ono što će Jelena kasnije nazvati „dvostrukim životom“: danju — mlada zvezda, noću — uplašena devojčica koja drhti na zvuk očevog kaiša.
Vimbldonski trijumf i noć na kauču
Godina 1999. Šesnaestogodišnja Dokićeva, prošavši kvalifikacije za Vimbldon, izlazi na teren protiv Martine Hingis.
Niko nije verovao u pobedu debitantkinje, ali rezultat 6:2, 6:0 u njenu korist šokirao je svet. „Posle meča sam čekala tatu u zoni za igrače“, priseća se Jelena.
„Ali umesto pohvala, čula sam kroz slušalicu: „Sramoto! Nemoj ni da dolaziš kući da spavaš!“
Te noći buduća zvezda je spavala na kauču u službenim prostorijama Vimbldona. Kada su je čistači zamolili da ode, u pomoć joj je pritekao sudija turnira.
Tako je počeo njen put ka slavi — kroz poniženja, batine i konstantni strah.
Već naredne godine ponoviće uspeh i stići do polufinala, ali otac će je ponovo dočekati ne sa zagrljajem, već udarcima. „Tukao me čak i zbog pobeda“, priznaje Jelena. „Govorio je da sam mogla bolje da igram.“
Tajne skrivene dugim rukavima
Na fotografijama iz tih godina, Dokićeva je uvek u duksevima s dugim rukavima. Tako je skrivala modrice od kaiša. Jednom prilikom, Damir je promašio i udario je u oko.
Tri dana nije izlazila iz kuće, dok je otac izmišljao izgovore za trenere. „Mama je tiho plakala u uglu, ali je ćutala“, kaže Jelena. „Brata Savu su slali u sobu, kao da je u pitanju dečja priredba, a ne noćna mora.“
Njen život podsećao je na horor film. Posle poraza, Damir ju je terao da trči 10 kilometara; lomio je trofeje, nazivajući ih „nagradama gubitnika“; a u pijanom besu udarao je ćerku cipelom po glavi na prepunoj stanici.
A ipak — pet WTA titula do dvadesete godine, polufinala Grend slemova, oduševljeni naslovi u štampi. „Novinari su mislili da sam arogantna“, uzdiše Jelena. „A ja sam se samo bojala da izgovorim i jednu reč viška.“
Bekstvo iz kaveza
Godina 2003. bila je prelomna. Devetnaestogodišnja Dokićeva prekida kontakt s ocem, odlazi od kuće sa koferom i reketom.
Ali sloboda je bila gorka: povrede, depresija, pokušaji samoubistva. „Mrzela sam tenis“, priznaje. „Svaki udarac me je podsećao na oca.“
Povratak na Australijan open 2009. bio je pravo čudo — Jelena stiže do četvrtfinala, pobedivši Karolinu Voznijacki.
Ali telo, iscrpljeno godinama stresa, više nije moglo da izdrži. Poslednji naslov osvoja 2011. a zatim sledi niz poraza, pad na rang-listi i konačno povlačenje iz sporta u 30. godini.
120 kilograma kao oklop od sveta
„Kada sam završila karijeru, shvatila sam: više me niko neće štititi“, rekla je Jelena Dokić svojevremeno, piše portal „Dzen“.
Zatvarala se u kuću, tugu je lečila burgerima i čokoladom. Vaga je pokazivala 120 kilograma, lekari su joj dijagnostikovali probleme sa štitnom žlezdom, a u glavi je odzvanjao poznat glas: „Ti si nikakva.“
Spas je došla kroz knjigu. Godine 2017. Jelena je objavila autobiografiju „Nesalomljena“, u kojoj je opisala 17 godina pakla. „Pisala sam je kroz suze“, priznaje ona.
„Ali želela sam da druge žrtve shvate: ćutanje nije rešenje.“ Knjiga je postala bestseler, a njena ispovest potresla je teniski svet. WTA je priznala: „Znali smo, ali nismo reagovali.“
Novi život: 40 kg manje
Danas, sa 42 godine, Jelena Dokić je simbol ponovnog rođenja. Smršala je 40 kilograma, zamenivši brzu hranu sportom i terapijom. “
Nisam savršena“, smeje se Jelena pokazujući fotografije u kupaćem kostimu. „Ali sada volim svoje telo.“
Njene društvene mreže nisu glamurozne. Objavljuje slike strija, priča o paničnim napadima i šali se na račun hejtera: „Neka mrze. Ja sam preživela — to je moja pobeda.“
Duhovi prošlosti
Damir Dokić i dalje živi u Srbiji. Majka Ljiljana i brat Savo pružaju Jeleni podršku, ali ožiljci su ostali.
„Ponekad sanjam da sam opet ona osmogodišnja devojčica“, rekla je Jelena. „Probudi me plač, ali onda pomazim psa i shvatim- spasla sam se.“
Njena priča promenila je tenis. Posle skandala, WTA je uvela obaveznu psihološku pomoć za mlade sportiste, a treneri se sada strože proveravaju.
„Ali najvažnije — ne ćutite“, poručuje Jelena svojim pratiocima. „Ako moja knjiga spasi makar jedno dete, sve je imalo smisla.“
Više nije ona devojčica s Vimbldona. Ona je glas onih koje niko nije slušao. I svoj najvažniji meč — već je dobila.
(Stil)