Džulijan Kepke jedina je preživela pad aviona, a ovo je njena neverovatna priča o preživljavanju u džungli.
Ovaj događaj se smatra jednim od najneverovatnijih preživljavanja u istoriji čovečanstva.
Daleke 1971. godine 24. decembra Džulijan Kepke je krenula na put sa majkom, u posetu ocu u Pukalpu za Božić. Kasnile su sa bukingom, nisu mogle da biraju sedište, rezervacija je bila automatski određena na neka od malo preostalih sedišta.
Avion je posle kašnjenja od 7 časova na kraju poleteo. Leteo na visini od 6.400 metara kada je upao u oluju i doživeo ozbiljne turbulencije. Grom je na kraju udario u avion koji se ubrzo posle toga srušio.
U avionu je bilo 92 putnika koji su nestali unutar džungle Amazonije na teritoriji Perua. Posle 10 dana intenzivne pretrage ona je na kraju obustavljena sa konstatacijom da nema preživelih. Bar se tako tada mislilo. Dvanaestog dana, Džulijan je pronađena, piše Srbija Danas.
Ceo događaj je i sama potom opisala u jednom od mnogih svojih izlaganja. Navela je i prepričala sve detalje ove stravične nesreće.
– Turbulencije su bile toliko jake da su se doslovno poigravale sa avionom, sedištima i prtljagom koji je padao iz ormarića. To su bili pokloni, cveće, božićni kolači, svega je bilo rasutog po kabini – opisala je.
Džulijan je posmatrala kako munje sevaju svuda oko aviona, a dok se držala za ruke sa majkom i drugim putnicima počela je da plače i vrišti. Avion je počeo da ponire, a buka motora joj je ispunila glavu.
– Odjednom je buka stala i ja sam bila izvan aviona. Slobodno sam padala 3,2 km i dalje vezana za svoje sedište. Šuštanje vazduha je bio jedini zvuk koji sam mogla da čujem, ispričala je Džulijen.
Dok je osećala kako propada kroz drveće, ostala je bez svesti i probudila se narednog dana sama u džungli. Tražila je majku, ali niko joj nije odgovarao. Na mestu pada aviona, pronašla je torbu sa slatkišima koji su bili njena jedina hrana.
– Slomila sam ključnu kost i imala duboke posekotine na nogama, ali moje povrede nisu bile ozbiljne. Kasnije sam shvatila da sam pocepala ligamente, ali sam mogla da hodam, rekla je Džulijen.
Zahvaljujući zanimanju svojih roditelja koji su bili zoolozi, bila je dobro edukovana o tome šta joj je potrebno da bi preživela.
Bila je sama, ali godinama je živela sa svojim roditeljima u džungli, pa je znala šta da radi. Prva odluka bila je traženje reke. Od oca je znala da je u kritičnim trenucima u džungli bilo najsigurnije u reci.
Znala je da kada ugleda reku, tu u blizini će biti i ljudi. Uprkos jezivim bolovima koje je trpela, skupila je snagu i besomučno tražila vodu. Kada je ugledala pticu znala je da joj se konačano sreća osmehnula.
– Četvrtog dana čula sam zvuk sletanja kraljevskog lešinara. Bila sam uplašena jer sam znala da ove ptice sleću samo kada ima puno svežeg mesa da pojedu. Sigurno su osetili tela žrtava nesreće. Kada sam ušla u reku, pronašla sam i tri fotelje na kojima su bila zakačena tela žrtava. Udarac je bio toliko moćan da se tim ljudima glava u zemlju zabila. Panika me je paralizovala. Mislila sam da je jedna od ovih ljudi možda moja mama. Palicom sam dodirnula jedno telo. Ova osoba je imala urađene nokte. Smirila sam se jer majka nikada nije lakirala nokte. Odmah mi je laknulo, ali onda sam se postidela te pomisli, ispričala je Džulija.
Dobro je znala o kojoj ptici je reč jer joj je majka, koja je bila biolog, često o njoj pričala. Za ovu vrstu je karkteristično da se nastanjuju kraj reka, a to je uprvo ono što je Džulijan tražila.
Ugledala je reku, a potom i čula glasove ljudi. Dozivala je pomoć i ona je ubrzo i stigla. Šumari su joj ukazali prvu pomoć, a potom i odveli u bolnicu gde se srela sa svojim ocem.
Tada je saznala da je njena majka mrtva, kao i ostali putnici.
Hrbra Džulijan je izdržala jedanaestodnevnu šetnju kroz Amazonsku džunglu, pored svih smrtonosnih životinja koje su se nalazile u njoj, bila je iscrpljena i gladna, ali je uspela da pronađe izlaz. Tokom tumaranja kroz džungu, insekti su joj ušli u otvorenu ranu. Džulijana je godinama kasnije rekla da ih je bilo preko 50.
Po uzoru na roditelje, upisuje i završava biologiju. 2011. godine je objavila autobiografsku knjigu o ovom događaju. Ona je i dalje živa, ima 65 godina i o ovoj njenoj priči je snimljeno više filmova.
(Izvor: Stil)