Sebe naziva sociopatom i smatra da baš taj poremećaj ima pozitivan uticaj na njen život
Inspirativna mlada influenserka, model i učesnica britanskog izbora za Miss Universe, Kanika Batra, javno je govorila o svom životu u javnosti i mnogi su se pitali da li je samo želela da skrene pažnju na sebe ili je imala potebu da se požali svetu da je ona sociopata i da ne razume zašto ljudi na to reaguju negativno.
Otkrila je da je suočena s dijagnozom sociopatije i da ne poseduje uobičajena osećanja poput krivice, empatije ili kajanja. Za razliku od mnogih, Kanika ne doživljava nedostatak tih emocija kao teret, već tvrdi da su one zapravo doprinele njenom uspehu. Sada delimo sa vama njen intimni pogled na život.
View this post on Instagram
„Ja sam sociopata. To je moja dijagnoza. Ne osećam nikakvu krivicu, empatiju ili kajanje – i ne razumem zašto se na to gleda kao na nešto loše. Očigledno, svi veruju da vas empatija automatski čini dobrom osobom. Ja se ne slažem sa tim.
Verujum da empate imaju veoma selektivnu empatiju i da se ona može upotrebiti protiv vas na više načina. Ja imam kognitivnu empatiju. Tačno znam kroz šta prolazite i mislim da je to dovoljno. Ne moram da preuzimam i tvoj emocionalni teret.
Po društvenim standardima, možda sam ja zla osoba; ne radim stvari na „ispravan“ način i nije mi nužno stalo do mnogih ljudi. Ipak, stalno mi je do onih koji su mi najbliži. Ali, svi ostali – ako mi se nađu na putu, ja ću ih poraziti.
I nije me briga šta društvo o tome ima da kaže.
Kada sam imala 21 godinu dijagnostikovan mi je antisocijalni poremećaj ličnosti (ASPD), ali i tokom odrastanja sam bila povelika pretnja. Izostajala sam sa nastave, nasilno se ponašala, patološki lagala, maltretirala sam druge i bila bezosećajna i sve to pre 15. godine.
Posle srednje škole, naučila sam da manipulišem drugima na mnogo suptilniji način, iako mi je još uvek nedostajalo afektivne empatije, krivice, kajanja i verovatno savesti. Ipak, ja sam napravila masku kako bih sakrila svoj ASPD. Moja ličnost je bila ljubazna, milosrdna i pre svega – harizmatilčna.
Kada mi je zvanično postavljena dijagnoza, nisam rado išla kod psihijatra. Pokušala sam da sebi oduzmem život i patila sam od teške depresije. Ponuđena mi je mogućnost da budem ili smeštena u ustanovu ili da odlazim kod psihijatra u ambulantu; a jasno je da sam izabrala ovo drugo.
Moj psihijatar je mogao da prozre patološke lažu i pokušao je da promeni moj način razmišljanja, ali mogu otvoreno da kažem da sam i dalje bila opaka prema ljudima koji su pokušali da idu protiv mene. Nedostatak savesti mi je, takođe, omogućio da se pretvorim u kleptomana – nije da mi je to bilo potrebno, jednostavno se radilo o uzbuđenju.
Bila sam hladna iznutra, ali neverovatno primamljiva spolja. Bila sam društveni kameleon i dobro sam se snašla u studentskoj politici jer sam mogla da postanem ko god ljudi žele da budem i bilo ko ko će me dovesti do uspeha.
Moja porodica je prepuna ljudi za koje smatram da bi lako mogli da dobiju istu dijagnozu kao i ja ili bi mogli direktno da budu prozvani psihopatama. Takođe sam odrasla u okruženju ljudi sa istorijom nasilja u porodici i seksualnog napada.
I sama sam iskusila to, u ranim 20-im. Koliko god da sam bila lukava, bila sam nadigrana, a ono što me najviše ljuti jeste gubitak kontrole. Dok sam bila dete nisam smela da pokazujem emocije i borila sam se da sa povežem sa ljudima od ranog detinjstva. Nisam znala šta je navodilo ljude da budu prijatelji jedni sa drugima, pa sam oponašala ponašanje koje donosi uspeh.
View this post on Instagram
Videla sam ljude kako plaču na ulici, ali mene to nimalo ne pogađa. Ne osećam apsolutno ništa. Smatram da me se to uopšte ne tiče. To nije moj problem.
Iako mi nije stalo do nasumičnih, nepoznatih ljudi, ja se ipak bavim filantropijom – i to ne zato što mi društvo tako kaže. Imam određen niz tema do kojih mi je zaista stalo, uključujući prava žena i kreiranje skloništa za žrtve nasilja u porodici, pa doniram dobrotvornim organizacijama koje se bave tim problemom.
Niko me nije podržao kada sam silovana, i uprkos tome što je policija htela da moj slučaj izvede na sud, mnogi su me nazivali lažovom. Imam saosećanja prema ženama koje su iskusile ono što sam i ja prošla i pokušavam da podržim druge u toj situaciji.
Ipak, slučajni beskućnici – nimalo me ne zanimaju.
„Krivica je mehanizam kontrole – vrlo toksična emocija“
Ne, neću nikoga ubiti, ali verujem da je krivica jedna vrsta mehanizma kontrole koji ljudi koriste kako bi vas kaznili ako radite stvari koje vam donose korist. Mislim da je to veoma toksična i nepotrebna emocija.
Ne osećam krivicu. U stvari, nikada u životu nisam osetila krivicu zbog bilo čega što sam uradila. Krivica je za mene strano iskustvo. Ali, sudeći po načinu na koji mi je drugi ljudi objašnjavaju, zašto bi iko to želeo da oseti? Zašto bi neko mislio da je krivica zdrava emocija koju treba da oseća?
Ne treba mi krivica da me natera da bude ljubazna. Međutim, to me takođe ne sprečava da zabijem nož u leđa ljudima koji su mi potrebni da bih mogla da napredujem. Mislim da mi to daje prednost u životu koju drugi ljudi nemaju. Element mog poremećaja ličnosti koju većinu ljudi najviše iznenađuje jeste to što ja nemam empatiju ni prema sama sebi. Nemam empatiju prema svojoj budućoj ili prošloj verziji sebe.
Za mene je sve što se desilo u prošlosti jednostavno nestalo. Ne postoji. Slično, ono što dolazi u budućnosti me se ne tiče i ne osećam anksioznost oko toga. To ne znači da ne mogu da razmišljam o budućnosti, samo ne vezujem nikakve emocije za nju.
Kajanje je još jedna emocija za koju smatram da je potpuno beskorisna i ne daje nikakvu suštinu društvu. Kada razmišljam o stvarima koje sam uradila, a koje nisu nužno bile dobre, nije me briga. Nemam emocije koje me povezuju sa tim osećanjem.
Vidim ljude koji su kupili nešto nepotrbeno, ili su izašli i prevarili svog partnera, a kada shvate da je to bila loša odluka preplavi ih kajanje. Da, bila je to loša odluka, ali šta ćeš uraditi po pitanju toga? Ako se zadržite na tome, da li će vam to pomoći? Da li će to bilo kome pomoći? Apsolutno ne. Šta je, onda, poenta kajanja?
Mislim da me je nedostatak empatije, krivice i kajanja učinio veoma uspešnom osobom. Postigla sam stvari koje nikada ne bih postigla da sam brinula o uticaju koji imam na druge ljude. Ne bih rizikovala ovako žestoko, a postigla sam nevervatne rezultate.
(Stil/Žena)