Čekam tramvaj na periferiji velegrada, a do mene stoji devojčica, šesti-sedmi razred i celo vreme se smeška.
U jednom trenutku primetih da nema jednog oka, ali mi na njenom licu to nije bilo ni odbojno ni upadljivo. Tada dođoše dva dečaka i devojčica, njenih godina i počeše da je zezaju i vređaju zbog toga.
A ona ćuti i smeška se. Ništa ne progovara i smireno diše. Zatim ih pogleda i tiho sa smeškom reče: „Ja sa jednim okom vidim koliko je oko mene sve lepo, a vi sa oba vidite samo ružno oko sebe!“
Ljudi na stanici uključujući i mene smo se samo pogledali, a žena s desna čudeći se naglas je rekla: „Sa svojih 70 godina mene je jedna devojčica naučila jednu od najvažnijih stvari.“ Trenutak kada smo se svi zamislili, evo, još uvek se naježim kada se toga setim…
(Mediji)