Mnogi se i danas pitaju kako je čovek izgubljen na Atlantiku preživeo 76 dana, a njegova priča postala je prava inspiracija.
Priča Stivena Kalahana koji je čudesno preživeo 76 dana na otvorenom moru, bez hrane i vode, inspirativna je na mnogo načina. Njegov poduhvat bio je tema mnogih dokumentaraca, knjiga i filmova, a svi su se pitali kako mu je to pošlo za rukom. Kada je prolazio kroz tešku fazu svog života, rešio je da malo pobegne od svega, pogotovo posle razvoda. Skovao je plan da proputuje svet svojim brodićem koji je lično dizajnirao i nazvao „Napoleon Solo“.
Stiven Kalahan je želeo da pobegne od bede svog nedavnog razvoda sa suprugom, pa je došao na ambicioznu ideju da obiđe svet svojim lično dizajniranim brodom koji je nazvao „Napoleon Solo“. Kalahanovo epsko putovanje počelo je iz Njuporta na Rod Ajlendu 1981. u njegovom malom čamcu dugom 21,3 stope. Zatim je otplovio na Bermude i bezbedno stigao u Englesku.
„Uplašio sam se pomisli da ću biti mrtav za nekoliko sati; Našao sam način da popravim splav i osećao sam se kao najveći pobednik u mom životu.“, počeo je on svoju ispovest, a preneo Gardijan.
Volim čamce i proveo sam ceo život oko njih. Do svojih 20-ih sam ih dizajnirao i gradio, od kojih je jedna bila šiljka od 6,5 metara koju sam nazvao Napoleon Solo. Kada sam imao 29 godina, sam je plovio preko Atlantika. Sanjao sam da to uradim od svoje 12. godine i prelazak je bio uzbudljiv. Na povratku, prva nedelja je bila mirna, a kada je počela oluja nisam bio previše zabrinut: poznavao sam brod i prošao sam mnogo gore. Kasno te noći, nešto – verovatno kit ili velika ajkula – udarilo je u čamac uz zaglušujući prasak, stvarajući rupu u trupu. Probudio sam se u krevetu, voda je grmljala nada mnom. Sudeći po nivou koji je dolazio, znao sam da brzo tone.
Osetio sam čudnu mešavinu senzacija: strah, paniku, čak i blagu zabavu zbog činjenice da je na zadnjem delu čamca pričvršćena kamera koja snima ove dramatične snimke oluje i mog čamca koji tone, koji niko nikada neće videti. Onda sam se uključio u autopilot.
Počeo sam da pakujem svoj splav za spasavanje, ali shvatio sam da ću morati da zaronim dole u kabinu ako želim da uzmem osnovne stvari za preživljavanje – vodu, hranu, rakete, pištolj za podvodnju i vreću za spavanje. Čamac je bio skoro potpuno potopljen, ali sam zadržao dah i išao pod vodu iznova i iznova. Sećam se da je voda ispod delovala tako mirno u poređenju sa morem koje besni napolju. Osećao se kao da ulazim u vodenu grobnicu.
Popeo sam se, iscrpljen, na gumeni splav na naduvavanje i pričvrstio ga za kraj užeta koji je bio vezan za čamac – i dalje mi se činilo kao spas.
Te noći, stisnuo sam se pod nadstrešnicom svog kružnog splava od 6 stopa sa talasima koji su udarali o stranice, neprestano balirajući vodu starom limenom konzervom. Pred zoru, konopac se oslobodio čamca i znao sam da sam potpuno sam. Sada sam lebdio usred Atlantika, 800 milja zapadno od Kanara, ali sam krenuo u suprotnom pravcu. Sve što sam imao bilo je malo hrane i dovoljno vode za nekoliko dana.
U narednim danima, imao sam mnogo vremena za razmišljanje, i kajao sam se za svaku grešku koju sam ikada napravio – bio sam razveden i osećao sam da sam podbacio u ljudskim odnosima uopšte, u poslu, pa čak i u jedrenju. Očajnički sam želeo da prođem kroz to kako bih mogao da napravim bolji posao u svom životu.
Držao sam balvan, pecao sa svojom puškom i pravio vodu solarnim gasom, spravom za koju su mi bili potrebni dani da proradim kako treba, proizvodeći nešto više od pola litre dnevno.
Otprilike 14. dana video sam brod, upalio baklju i pomislio da sam viđen – ali je jednostavno prošlo. Svako jutro je dolazilo sa malo nade, ali svakog popodneva sam bio u očaju. Video sam nekoliko brodova, ali niko od njih nije video mene. Posle mesec dana na moru, odlutao sam pravo kroz brodske puteve.
Kako sam se useljavao u tropske vode, postalo je vruće, a dehidracija nepodnošljiva. Jedan od najgorih delova toliko dugog lutanja bila je fizička nelagodnost, rane od slane vode na mojoj koži, glad i stalna žeđ.
Do 50. dana, 10 dana sam se mučio da održim splav na površini pomoću pumpe nakon što je deo pocepao. Bio sam na najnižem nivou. Slomio sam se i odustao. Ali onda sam se uplašio pomisli da ću biti mrtav za nekoliko sati; Našao sam način da popravim splav i to mi je bila najveća pobeda u životu.
Sledeća faza je bila samo držanje života, stvarno, gledanje na sat, gledanje minuta kako prolaze. Poslednjih nekoliko dana, solarni fotoaparati su se spakovali i zaključio sam da je ovo kraj. Ostale su mi tri kante vode. Moje telo i um su se gasili; kao da sam osećao oko sebe sve ljude koji su se ikada izgubili na moru. Nisam imao više da dam.
Ubrzo nakon toga, primetili su me neki ribari kod Gvadalupa nakon što su videli ptice kako lebde iznad splava. Riblja creva koja sam bacio nazad u more privukla su i morske ptice i ribu, a čitav eko-sistem je niknuo oko mog splava. Dok su ribari stigli do mene, izgubio sam trećinu svoje telesne težine, a prošlo je šest nedelja pre nego što sam ponovo mogao da hodam kako treba.
Još uvek ne žalim zbog svojih 76 dana sam na splavu. Do danas se osećam prosvetljeno onim kroz šta sam prošao jer me je promenilo na bolje. Ali da li bih želeo da ponovo plutam u okeanu? Ne dolazi u obzir.
(Izvor: Stil)