Jedan Beograđanin napisao je status na društvenim mrežama o jednom slučaju koji mu se desio pre nekoliko godina, koji vraća veru u dobre ljude. Prenosimo ga u celosti:
„Pre par godina sam doživeo situaciju o kojoj nisam pričao mnogo, a osećam da treba. Čisto da se čuje kakvi ljudi žive među nama. Krenem na posao, i u nekoj trci, već u autobusu opipam da mi nema novčanika, ali dok je autobus stao, dok sam se vratio do početne stanice, siguran da sam poneo novčanik, prošlo je 5 do 10 minuta. Baksuz – ta stanica od moje kuće je vrlo udaljena od sledeće. Pregledam svuda kuda sam išao, kao rano je ujutru pa se nadam da je još tu negde, ali nema.
Vratim se u stan, pregledam sve, nema. Javim na posao da kasnim, i onako pokunjen odem. Koleginica me teši, kupuje mi doručak. U novčaniku nisam imao mnogo, ali su bile poslednje dve hiljade do plate. Opet se mislim dokumenta koštaju, ali nisam loše prošao. Moglo je i gore. Pozajmiću do prvog pa polako vraćati. Idem na neki zadatak poslovni, malo zaboravio na sve, kad zvoni telefon. Zovu me iz banke.
Aham, odmah kapiram. Neko našao karticu. Jeste li izgubili dokumenta? Jesam. Kaže, evo vam broj dečka koji ih je našao, čujte se sa njim. Nedelja je, filijala ne radi, ali ih je zvao na call centar, a oni potom mene. Dogovorim se s likom, zahvaljujući mu do neba da se nadjemo posle posla. Živi blizu mene, logično. Kaže mama njegova je našla moj novčanik, blizu stanice. Na poslu tražim muštuluk! Našli mi dokumenta! Na novac ne računam! Nije neka cifra.
Nalazim se sa njim, vidim da je grešno dete, u nekoj prevelikoj jakni, skroman, fin, tih, objašnjava da mu je drug sugerisao da ne nosi novčanik u policiju, da to komplikuje stvar, već da zove moju banku, da me oni nađu. Daje mi novčanik, nosim hiljadu dinara koje sam pozajmio od kolege da ga častim, onako od srca. Otima se, neće, onako, bez foliranja. Kažem mu kratko: „od srca ti dajem“.
Nekako skromno i skrušeno, i iznenađeno ih uzima. Nije očekivao. Meni se srce i steže i rasteže. Od miline što ovakvi ljudi žive među nama. Dok se udaljavam otvaram novčanik. One dve hiljade spojene su i medju njima je neki stari račun iz prodavnice. Skapiram, nisu ih ni takli. Tako sklupčane stajale su i tog jutra.
P.s. Voleo bih da se ovi divni ljudi sa Žarkova prepoznaju u ovom tekstu. Još jednom da im kažem da mi je drago da postoje.“
(Izvor: Espreso)